Brate, gde se gasiš

vrapci

Nikada nisam bila fobična i nisam tako od komunikacije s muškarcima pravila posebnu dramu. Znate ono, zasedanje AVNOJ –a pa da se odluka donese da l’ da se na kafu ode ili ipak možda ne.

Čak i kada sam bila prlično neodlučna uvek sam birala upoznavanje uživo. Da se bata osmotri i u 3D verziji. To je uvek bolje od premišljanja i predomišljanja o nekome ko potnecijalno i ne vredi velikih dumanja.

Na kraju, šta to loše može da se desi da u po bela dana popijete kafu negde u centru. Ništa. Najgori scenario je da vas dotični smori nekom svojom osobinom koja baš i nije zanimljiva. Ali i tu ste opet na dobitku, jer žena je uvek na dobitku kad brzo sazna s kim ima posla.

Elem, pristanem tako posle nekih nedelju dana dopisivanja na upoznavanje sa zanimljivim likom. U priči je i te kako obećavao, poprilično zanimljiv lik. Nacrtam se tako u dogovoreno vreme na dogovoreno mesto. Pojavi se čovek. Vizuelno još i bolje izgleda nego na slikama. Pomislim, fino fino.

Priča krene lagano, teme uobičajene za razbijanje leda. Brzo procenim da definitivno jeste inteligentan, verbalno jak i da od njega gluposti neću čuti. Međutim, posle nekih 15-tak minuta skontam da je on ipak malo previše rečit.

Znate, većina ljudi u komunikaciji sagovornike suštinski i ne sluša previše. Formalno da, ali se zapravo sve svodi na čekanje na svoj red priče. U tom smislu, ono što sabesednik kaže se sluša ili sa mnogo manje pažnje ili se automatski tumači po ličnom nahođenju. Neki tako slušaju po sistemu: na jedno uvo ušlo – na drugo izašlo, neki pak pamte samo delove priče koji za njih imaju neki značaj. Ali, u ukupnom zbiru, malo šta se tu stvarno čuje.

Nisu baš česti ljudi koji zaista slušaju ono što im se govori i pride prate gestikulaciju i ostatak neverbalnih signala koji uz priču ide. Retki su oni koji su u komunikaciji stvarno prisutni.

Iako jesam pričljiva i te kako slušam ljude. Ali stvarno slušam. I ne zato što mi je to prirođeno već najpre zato što je to savršen način da brzo i lako shvatite s kim ste u društvu. Jer:

• teme koje biraju
• način na koji o njima pričaju
• kako se ophode prema onima s kojima su u društvu
• da li upadaju u reč
• da li su skloni izraženoj mimici i prenaglašenoj gestikulaciji
• da li izbegavaju kontakt očima dok govore
• da li se mršte ili veštački smeju
• da li se prebacuju s teme na temu ili stalno gube nit u priči
• šta od rečenog prenaglašavaju a šta lako otpisuju …

Sve su to stvari koje mnogo kažu o ljudima. AKO ih stvarno slušate i posmatrate. Ako se ne fokusirate samo na to da što pre dočekate svojih par minuta besede. Ako rečeno ne provlačite momentalno kroz filtere ličnih iluzija ili očekivanja.

Za dobre slušače pola sata ili sat ćaskanja dovoljno je da imaju jasnu svest o tome da li žele dalji kontakt ili ne.

A konkretan dasa? Realno, kako je seo tako se upalio i ugasio se nije do trenutka rukovanja na rastanku. On je otišao nasmejan a ja s teškom glavoboljom. Ljudi moji, da znate samo koliko je naporno stvarno slušati nekog ko dva sata skoro bez prekida priča.

Ne radi se tu o tome da je on pričao nebitne stvari, da je bio nametljiv, o ne, sve rečeno je bilo na mestu ali čovek nije zaklapao. Pri tome, njegovo trpilo da sam sasluša bilo je svedeno na rečenicu, eventualno dve. Zapravo, rečeno je bilo samo materijal za novu urgentno neodložnu priču. I tako u beskraj. S jedne tema na drugu, po sistemu nasumičnih asocijacija. Sve uz osmeh i bez hvalisanja.

Pratiti svu tu silu različitih informacija bilo je krajnje opterećujuće. Obraditi to mnoštvo podataka i preživeti to bombardovanja utiscima bilo je skoro neizvodljivo. Zapravo je sam čin beskrajne priče bio dominantni utisak. Onaj koji je potirao sve ostale.

Pred kraj druženja, kulturno dakako, konstatujući da jako voli da priča pitala sam ga da li on nekada ćuti. Mrtav hladan mi je odgovorio – dok spava. Pomislila sam – joj, ne bih se ja u to kladila. Zapitala sam se tada takođe, kako izgleda život s takvim muškarcem. S nekim ko od jutra do sutra neprekidno žvaće. Bojim se nepodnošljivo.

Priča je način da na sebe skrenemo pažnju, da nas drugi primete. Da stavimo do znanja da smo prisutni.

Ako je nužno stalno druge podsećati na sebe, onda se tu o mnogo čemu valja zapitati. Ako se i kratko ćutanje izjednačava s nestajanjem s mape, ako se tako očajničkim merama traži fokus na sebe, onda je pitanje ličnog samopoštovanja i te kako problematično.

Iza neumerene priče uvek stoji nisko samopouzdanje. Ako je ostati sam sa sobom i svojim mislima toliko težak zadatak i izaziva toliki nemir i tenziju, ako je pustiti druge da i oni nešto kažu toliko ugrožavajuće onda definitivo nešto ne štima s postavkama o sopstvenoj vrednosti.

A apsurd cele situacije je taj da što se više pričom iznuđuje pažnja, ona se realno manje dobija. Ljudi se pre ili kasnije isključe i jedino što žele je da što pre zbrišu.

Tu sam želju i sama imala. Plus da zavapim – brate, gde se gasiš.

Ostavite komentar