Čekam poziv, možda jednom i stigne

13

Od malih nogu nas uče da ne srljamo. Da je promišljenost bitna stavka u životu. Ona koja može da napravi razliku između uspeha i propasti. Dakako, mudre reči. No, umemo mi ljudi oko definicije promišljenosti da se pošteno namučimo. To šta je za jedne znak razumnog posmatranja situacije za druge je stopiranje života.

Priznajem, nije uvek i u svakoj prigodi lako proceniti koliko dugo valja promatrati ljude i situacije. Ponekad brzo možemo da kažemo to je ok ili pak – čista budalaština. Ponekad opet do nas stiže mnogo dvosmislenih i kontradiktornih signala s kojima se nije lako izboriti. Elem, nije uvek jednostavno znati koji je put pravi.

Rekla bih da je iskustvo to koje nas najsigurnije vodi. U sverama života gde smo ko ribe u vodi obično i brzo i lako znamo šta nam je činiti. Tamo gde smo novi, gde nam je teren nepoznat, stvari već stoje bitno drugačije. Tu ishitreni potezi mogu skupo da se plate.

U net komunikaciji nije uvek lako odrediti koliko je priče nužno da bi smo odlučili šta biva dalje. Kome dati šansu. Neki ljudi su poput otvorenih knjiga, njihove naravi i namere su krajnje očite i ne navode na pogrešne zaključke. Neki startovi su odraz gluposti i agresije i nema tu prostora velikim dilemama. Međutim, postoje ljudi čiji stil ponašanja i prilaz komunikaciji najpre navodi na neodlučnost. Mnoge žene tu neodređenost vide kao poziv za nastavak priče. Da malo bolje i pobliže osmotre teren. To, međutim, nije moj izbor.

Na klackalici neodređenosti moj izbor je da upoznam osobu uživo.

Zašto? Za to postoji dva osnovna razloga.

• Nekim ljudima net komunikacija daje kvalitet više, onaj koji u realnosti nemaju. Anonimnost i zaštićenost koju donosi skrivenost iza ekana mobilnih ili računara često daje sigurnost koja netragom nestane kada osobu upoznate uživo. Gledati nekog u oči i biti zanimljiv je bitno drugačije od ležernog kuckanja po tastaturi u udobnom okruženju svoje sobe.

• Ljudi koji komunikaciju razvlače na nedelje i mesece bez jasne inicijative za upoznavanjem nešto kriju. Ne moraju to biti konkretne laži, često se iza prolongiranja susreta krije nepostojeće samopouzdanje i nedostatak lične potvrđenosti.

Kada muškarac potencira priču i lagano upoznavanje to nije uvek samo plus. Ume da bude i žestok minus.

Muškarci koji nisu sigurni u sebe, koji se ne osećaju dovoljno uspešno, bilo poslovno, bilo kao emotivno-seksualna bića, odlažu susret uživo jer je to za njih klizav teren. Oni se najsigurnije osećaju u večitoj priči na bliske im teme. Često su skloni tome da podstiču sagovornicu da ona vodi igru, naglašavajući svoju pažnju a kloneći se jasnog izražavanja ličnog stava.

Neki su ljudi dobri u priči ali su im prezent uživo i dela slabija strana.

Sad bi neko mogao reći – pa šta ima veze ako priča dugo traje. Pa svi smo mi siti navalentnosti i nasrtljivosti. Da, to stoji. Ali koliko god da nam na živce idu drski agresivci slično se osećamo kada nas dovedu u poziciju da se osećamo nasamareno.

Valja znati da što duže komuniciramo s nekim ko nam se iole dopada to više na tu osobu projektujemo svoja nadanja i očekivanja. Svoje želje i ambicije. I tako danima, nedeljama, mesecima čak, maštamo i planiramo. Zanesemo se u najlepše projekcije. I onda možete zamisliti kako izgleda kada tu maštom glorifikovanu osobu napokon upoznamo i shvatimo da umesto zanimljivog muškarca pred nama stoji zbunjeni klinac u ozbiljnim godinama. Neko ko ne zna šta hoće ni od sebe ni od života. Nezrela i snevanju sklona osoba koja ne ume da se nosi sa izazovima realnosti.

Možete da zamislite tu vrstu razočaranja i ogorčenosti čak. Možete da zamislite razočaranost i muškarcem koji nas je naveo na zabludu, ali i sobom što smo tu iluziju svesrdno gajili i negovali.

Za druge ne znam ali lično volim da što pre saznam s kim imam posla. Ne valja graditi kule od karata. Što više čovek u mašti uzleti, to pad bude gori, i oporavak teži. Elem, klonim se uzleta. Možda nije romantično i ali je vrlo praktično.

Tako kad muškarci razvežu priču više nego što je potrebno, a intuicija nam uvek pošalje taj signal, vrlo suptilno i izokola napomenem upoznavanje uživo. (Ne drage moje, nije to navalentnost, to je stvar naše unutrašnje zaštitne mreže. Ona koja nas štiti od toga da patos poljubimo). Neki na pomen gledanja uživo zbrišu odmah. Neki se na kafici pojave. I pokažu, ali u sasvim drugom svetlu od onog koje priželjkujemo.

I da rezimiram, kad komunikacija krene opušteno valja njome umeti kormilariti.

Da, promišljenost je nužna. I deo istine o njoj je zaustaviti na vreme raspredanje priča (i snova) i ne zanositi se iluzijama. Jer, kao što često volim da kažem – ne valja na pogrešne vreme i živce gubiti. Čekaju nas oni pravi.

Ps. U sledećem pisanju malo ilustracije na temu.

Ostavite komentar