Ćušni me drugarski

69

Vraćam se iz prodavnice i u nekom trenutku sustižem dva mladića i devojku. Još iz daleka vidim da ona jednog od njih svako malo gurka. Kako im se približavam, slika dobije i ton. Klinka euforično objašnjava nešto jednom od njih. Ima u svemu tome dozu koketerije. Drmaju nju hormoni i te kako. U tom svom zanosu, valjda da ostavi utisak veličine ili skuliranosti (čega god) jedan od njih je određen za udaranje.

On slične visina kao i ona, tek nešto krupniji od nje, kaže joj da više nije zanimljiva i da prestane da ga udara. Ona tu kreće da se cereka i proziva njegovu muškost. Klinac ne naseda na provokaciju i kreće da se fizički udaljava od nje. Tu ih obiđem tako da epilog njenog ludiranja nisam videla.

Cela ta slika mi je bila napadna i nimalo simpatična. Možda otuda što me je podsetila na dešavanje iz mojih srednjoškolskih dana. Jedna od drugarica je imala običaj da me svako malo, u fazonu, gde-si-sestro-brate-prijatelju udari po ramenu. Sve to bilo super-lepo-sjajno-volimo-se-i-tako-to, ali kako nisam bila k’o od brega odvaljena to nazovi tapšanje mi uopšte nije prijalo.

Neko vreme sam te fol izlive ljubavi kulirala u nadanju da će joj dosaditi. Međutim nije. Zapravo, kao da joj je to moje sklanjanje dalo na poletu. (A vala joj je i ruka bila poletnija.) Sve u svemu, u nekom trenutku sve to više nije bilo zabavno niti odraz bilo kakvog pajtosanja. Skrenem joj pažnju da me ta njena ljubav boli i da prestane da me udara.

Reakcija je bila, pa iskreno, očekivana. Teško pljuvanje. Te da sam jajara zadnja i pizda koja cvili na gluposti. Da nemam osećaj za šalu, da nisam nikakav prijatelj i drug. Da sam jadna paćenica …..

Ono što joj nisam rekla je da ako iko treba da nosi taj epitet to je ona. Mnogo velika faca treba da budeš pa da se praviš badža pred nekim ko ima 50 kila s krevetom. Čik da je imala petlje da se tako šali s nekim ko je za glavu viši od nje.

Moja intervencija nije urodila plodom. Ona nije imala nameru da me se okane. Tu kažem, ok, probali smo lepo, a sad ćemo manje lepo. Iako sitna uvek me je htela jačina u rukama. S najdebilnijim kezom sam je odalamila po ramenu da je poletela napred i izdrala se da me ceo hodnik škole čuje – ‘de si drug moj.

Tu je poruku shvatila. Digla je nos uvređeno uz komentar da nije smešno. I nije bilo smešno. Ali nikad me više nije dotakla.

Manir provociranja, bilo da je ono fizičko ili psihičko, upakovan u k’o fol smešnjikavu naivu ako pređe u manir ponašanja ume da izađe na veliko, nimalo naivno, zlo.

Postoje različiti načini da se na sebe skrene pažnje, da se kanališe višak energije ili potencijalna tenzija. Neki biraju provokaciju. Podbadajuće elemente upakovane u, na prvi pogled, prihvatljivo ponašanje. Uvek na granici igre, šale i zbilje. A zapravo to nikada nije ni šala, ni igra. Uvek je zbilja.

Različiti su i stilovi na koji se ljudi nose sa svojim problemima. Neki se povlače u sebe a neki postaju agresivni ali opet na granici (uslovno) društveno prihvatljivog. Hoda se po ivici. Nema otvorenog napada ali šala nikada nije samo šala.

Problematika s provociranjem je u tome što ako ljudi na vreme ne ukapiraju da to nije najbolji način komunikacije pre ili kasnije plate cenu. Nema svako žestoko trpilo i čelične živce za to skakanje po ganglijama. Posebno ne na duge staze. U nekom trenutku velika je šansa da će doći do prekida filma. A onda su posledice vrlo neizvesne.

Dok su čarke na nivou istog pola sve to ima konotaciju odmeravanja snaga. U slučaju žena one se nakrpe posprdnim etiketama tipa – počupale se ćurke i sl. Međutim, slika postaje mnogo ozbiljnija i potencijalno opasnija kada se problematika provociranja prenese na igru polova. U toj igri potpuno iste stvari dobijaju sasvim drugačiji značaj. Ona se šali i ludira, al’ ne do mu bog da on krene isto tako da se šali i ludira, čak i ako je fizički slabiji od nje. Iz momenta postaje sileđija.

Za druge ne znam, ali lično pravim i te kakvu razliku kad ljudi popizde jer im neko konstantno burgija po mozgu, iako im je skrenuta pažnja da se okanu zajebancije, od psihopata koji u niskom startu vrebaju da ih neko nedovoljno milo pogleda pa da upotrebe fizičku silu.(Da da, kod njih nije nužno ni da se progovori).

Da se razumemo, ni pod razno ne odobravam nasilje, ali za provokatore na kvarnjaka nemam trpilo. Niti mislim da treba da ga imam. Više nisam klinka i ne radi ruka. Ali iz momenta radi okret na nožnim prstima. I nema me.

Ako oni svoj problem ne vide, ili ne žele da ga reše, ja svakako nisam dužna da im budem kolaterala.

Nisam se rodila da ikome budem vreća za fizičko a ni verbalno udaranje.

Ostavite komentar