Da li je bitnije ono što ne znaš, od onoga što znaš?

death-valley-4254871_960_720

Skoro sam čula izjavu koja me je navela na razmišljanje. Nije bila ni nova ni epohalna, više sam bila zapitana nad ubeđenošću s kojom je izrečena.

A izjava je bila – uvek je bitnije ono što ne znaš, od onoga što znaš.

Zanimljiva ali u isto vreme i zbunjujuća ideja na koju se može gledati iz više uglova. Možemo se s njom složiti u potpunosti a možemo je isto tako i osporiti.

Kažu neki ljudi da ako je naš fokus samo na onom što ne znamo da je to savršen način da se ukopamo i obeshrabrimo. Da je to siguran put da na svetlo dana isplivaju svi naši strahovi i sumnje. Da je to idealan recept da se ego razgoropadi, jer, zna se, on ne želi promene. A onda, obično i brzo i lako, odustajemo i još više potonemo u razočaranost i rezignaciju.

Bacimo se na uobičajeni unutrašnji monolog – eto, ni za šta nisam sposobna, ništa ne umem da isteram do kraja. Ili pak krećemo da se lažemo da ćemo drugi put skupiti snagu i uspeti. Da okolnosti nisu bile prave, da se nisu sklopili svi potrebni uslovi. Ili ponekad zagrebemo malo po površini a onda zbrišemo brže-bolje nazad na sigurnu teritoriju razočarani što nam iz prve nije sve jasno, što na keca nismo uspeli.

Neki drugi opet tvrde da ono što nam je strano, a u isto vreme bitno, je baš pravi motiv da se pokrenemo. Da uložimo napor i savladamo prepreke. I one realne i one u svojoj glavi. Da je ideja novog dovoljna motivacija da se ubacimo u petu brzinu. Da se disciplinujemo i naučimo ono što je nužno. Da grabimo napred i pokažemo svima od kog smo materijala.

I jedni i drugi su u pravu. I jedno i drugo je istina. Samo, kako za koga.

Za neke je suočavanje s onim što ne znaju potpuno zastrašujuće i stondirajuće. Za neke druge je stvar izazova s kojim jedva čekaju da se suoče.

Kao i mnogo šta u životu, nije do tog novog, nego do ljudi. Nije do onog što ne znamo, već do nas samih. Ali možda najviše od svega do svesti koliko nam je to nepoznato istinski važno i bitno.

Mnogo ljudi odustaje zbog toga što i sami nisu sigurni šta žele. Što su njihove ideje o boljem i uspešnijem životu polubajkovite i nerealne. Što se često klackaju između mnoštva sluđujućih ideja i poriva. Što bi sve a onda ne ispadne ništa. Što bi na sto strana, pa na kraju ostanu ukopani u mestu.

U suštini sve se svede na dve stvari: strahove i odsustvo jasne ideje ko smo i kako želimo da živimo.

U tom smislu za ljude koji su sami sebi vrlo jasni, koji imaju viziju šta žele od života i gde žele da budu za godinu ili 5 – ne znam – je inspiracija. Oni čim naiđu na nešto što ne razumeju, na veštinu koja bi im bila od koristi na njihovom putu, odmah kreću s razmišljanjem kako će je osvojiti. Kako će savladati prepreku.

Otuda sve ono što znaju postaje manje bitno u odnosu na ono što ne znaju a isprečilo se na putu uspeha. Ono što znaju, prosto znaju. Za to im ne treba ni posebna energija ni promišljanje. Ono u čemu su već dobri i uspešni je njihova zona komfora. S druge strane, – ne znam, ne umem – postaje stvar tapkanja u mestu a to nije stanje u kojem uživaju. I onda, logično, grabe da znaju i umeju. Zato za njih ne znam postaje bitnije od onoga što već znaju.

U priči o suočavanju s onim što nam je strano a bitno, najvažnije je to kako doći u poziciju da od tog novog ne pravimo bauka.

  • Kako se osokoliti da krenemo,
  • Kako se naučiti istrajnosti,
  • Kako se naučiti disciplini i strpljenju.

.

Za to je nužno da verujemo u sebe, da vrednujemo na pravi način ono što već znamo, ali i da imamo jasnu ideju šta stvarno želimo. Da imamo pred sobom realan cilj. Kad nam je on pred očima onda ne odustajemo na prvoj prepreci.

Odustaje se kad cilja nema. Kad je on maglovit ili tuđi.

A sam put? Bude tu svačega. Rupa i kamenja, proklizavanja i krivudanja. Ponekad nas okolnosti nateraju na 30 na sat a ponekad jurimo kao na stazama za trke. Ponekad kočimo, ponekad ubrzavamo. Ponekad mislimo da smo prespori, a ponekad nas brzina dovede u vrlo opasne situacije.

Ali dokle god se krećemo, dobro je. Sem toga, to svi znaju, što više iskustva u vožnji to sigurniji postajemo i spremiji da brže i bolje reagujemo na nepredviđene situacije. Da se u hodu nosimo sa izazovima.

Zato, dragi moji, nađite SVOJ cilj. To je prvo. A onda, dan za dan, korak po korak napred.

I gledajte da ako ikako može usput uživate.

Ostavite komentar