Gospodin zvani katastrofa

10

Istina je da su dela rečitija od svake priče. Umemo mi svi lepo da divanimo i da se u obećanja damo al’ kad izrečeno valja realizovati, tu već nastaje kolaps.

No, čak i kad se manemo velikih reči, to kako se ljudi ponašaju u svakodnevici je posebna priča koja ih i te kako legitimiše.

Dopisivala sam se pre nekoliko godina s tipom koji je u priči delovao sasvim pristojno. Pomalo je veličao svoja dostignuća ali je suštinski bio korektna osoba. Kada mi je ponudio upoznavanje, naravno, pristala sam. Da vidimo kako stvari stoje uživo.

Predložila sam da se nađemo u centru grada u poslepodnevnim satima. On je na to odgovorio – ma kakvi ti da se busom cimaš, doćiću po tebe. Razmišljam, lepo džentlmenski.

(Mala napomena, za one koji slabo stoje sa sposobnošću da procene ljude a još slabije sa tumačenjem šta im intuicija poručuje, takve ponude je najbolje odbiti. Svake sigurnosti radi.)

Elem, sačekam ga u dogovoreno vreme ispred naselja. Pojavi se čovek a ja se kako ga ugledah izbečih. Ali ne u njega, nego u kola.

Sad za one koji su pomislili – vidi male (k’o i sve žene) zinula na mašinu – žestok zajeb. Kola su na prvi pogled odavala utisak da će ih malo jača košava na delove rasturiti. Međutim, ne beše to najgori utisak. Kad je čovek otvorio vrata mal’ me šlog nije opalio. Pomislim tad – praćeš Nado jaknu, praćeš.

Ta kola čišćenje videla nisu nikada.

Navlaka na sedištu suvozača polupocepana, ulepljena i prljava do bola. Zadnja sedišta puna razbacanih papira, računarskih delova i kojekakvog otpada. Svaki deo kola prekriven debelim slojem praistorijske prašine. Izvaljena piksla prepuna opušaka a pepeo od cigareta na sve stane. A miomiris moćne mašine, uh, bolje da ne pominjem. Znači, katastrofa.

To je bio prvi šok. Na žalost, ne i jedini.

Pita me gde ćemo a ja mu kažem da u centru Zemuna ima dosta lepih kafića pa možemo u neki od njih. On na to ko iz topa – joj, ja se tu baš ne snalazim, sigurno je teško za parkiranje, bolje da idemo kod mene u kraj.

Počnem da se smejem i dodam – kako god hoćeš. Pomislim – frajeru, tako providan štos. Kao pita me, al’ me ne čuje šta govorim. Ne zanima njega šta bih ja, on je već sve osmislio. Da me locira u kafe u ulazu zgrade u kojoj živi, il’ tu negde u blizini, a posle kafenisanja, pa zna se, kod njega u stan.

Joj miline, al’ eto i problema. Kod mene to ne pali. Mnogo jadna fora. Koja, doduše, nedvosmisleno govori o muškarcu. To da je ili očajan ili veoma nestrpljiv. Ni jedno ni drugo nije posebno inspirativno. Naprotiv.

Ali ako ste pomislili da se tu završava priča u kategoriji – najšugaviji izlazak, grdno varate se.

Uđosmo u kafić, on sav fini nudi se da mi pridrži jaknu. Ma reko’ care batali me finoće, videh je u kolima. (Na nervnoj bazi me svrabež bio uhvatio od onolike štroke). Odabere on neki polusepare i krene da priča.

A vala je pričao.

O koječemu. Potencirao je svoje obrazovanje i da je video sveta, putovao. Da ima svoju firmu, posla koliko voliš. Da zna ljude i kakvi sve umeju da budu. Kakve se sve igre igraju. Da zna i žene. Da i tu ima mnogo pretvaranja i glume, prenemaganja i zadnjih namera…

No što je on više pričao, meni je više padao mrak na oči. Ali ne zbog naznaka isključivosti i presuđujućih stavova. O ne, već zbog nečeg drugog. On je pričajući pokušavao da mi se što više fizički približi a tu je nastao novi problem i atak na moje čilo mirisa.

Istina je da su dela rečitija od svake priče. Umemo mi svi lepo da divanimo i da se u obećanja damo al’ kad izrečeno valja realizovati, tu već nastaje kolaps.

Ne postoji fini način da to kažem, naprosto, čoveku je toliko smrdelo iz usta da je to bilo strašno. Vonj truleži pomešan s mirisom duvana. Grozota.

Gledala sam ga i mislila – kako neko sebi može da dozvoli toliku zapuštenost.

On ne samo da nije vodio računa o stvarima oko sebe, on nije vodio računa ni o sebi.

Bilo je očigledno da je njemu sve preveliki zahtev. Rekla bih da se lagao rečima tipa – nemam ja vremena za formu, biznis zove. Rekla bih da je svoju krajnju aljkavost, lenjost i nemarnost otpisivao onim – ne marim za sav taj fenseraj i šminku, mene zanimaju prave stvari, suština.

Posmatrala sam ga uporno se odmičući i pomislila – a, je li brate, mariš li ti za četkicu za zube i zubara il’ ti je i to gubljenje vremena.

Onakvo poricanje očitog, onakvo zanemarivanje sebe je vrlo upečatljiva slika naravi. Slika nekog ko sebe mrzi.

Za onakav smrad truleži nije dovoljno imati načet zub i lošu probavu. Ono je bila slika potpunog potiskivanja ideje o odovornosti prema sebi. Ono je bila slika autodestrukcije. Toliko se zapustiti, pa to nisam viđala ni kod ljudi koji jedva preživljavaju.

Sve u vezi njega je bio apsolutno odbijajuće.

On ceo je bio lična antireklama. Njegova priča je u poređenju s onim što su mi čula poručivala postajala automatski smešna i jadna. Zalud mu i fakultet i što je svoj na svome, on je bio pokretna slika životnog neuspeha.

Muškarac kojeg nijedna žena ne bi poželela. Muškarac kojeg nijedna žena ne bi imala poriv da poljubi. Pre da povrati.

Zajebite reči, svako može da priča, ali dela kažu sve.

Ostavite komentar