Imati sreće i biti srećan – nije isto

77

Igram godinama unazad Slagalicu a juče sam imala sasvim novo iskustvo u toj igri. I na kraju ostala s facom koja govori – šta ovo bi.

Po početnom bodovinom skoru protivnica i ja smo bile izjednačene, što obično znači da se ne očekuju velike razlike u znanju. Pre u brzini. Izjednačeno je i krenulo, no desilo se da protivnica nije imala ni jedan jedini tačan odgovor u igri znanja. Par netačnih, ostalo nije ni pokušavala. Dakle, čak ni brzina nije bila u igri za poene. S druge strane, mene su htela pitanja pa odgovorih tačno na čak 9. Razlika impozantna. Pobeda u najavi.

Ali se nije desila. Ubode žena obe slagalice iz prve i pobedi s jednim poenom razilke. A ja ostah da blejim u čudu.

Sve je to samo igra, dešavalo se ranije. Ali ipak nikada da me pobedi neko s minusom u igri u kojoj nešto stvarno valja znati.

E tu dođemo do teme ovog pisanja. Faktora – sreća. Ona vam je dragi moji nekada čudna stvar. Kad hoće ono baš hoće. Mada, za mene, kao pasioniranog životnog statističara i analitičara, je neodoljivo da dodam – dok hoće. Jer, na tu vrstu sreće se ne valja kladiti.

Ono što me nekada obespokojava je to što sve češće srećam ljudi koji sreću doživljavaju kao nešto što im pripada. Kao nekakav standard. Kako te bajke u realnosti ne biva eto nama gomile nezadovoljnih i celoživotno frustriranih.

A odakle kreće ta ideja?

Pa otuda što većina ljudi i dalje doživljava sreću kao fenomen koji je izvan njihove moći. Sreća kao ultimativni izraz ljubavi i blagostanja. Sreća kao jednakost za mnogo novca i luksuza. Sreća kao sinonim za fenomenalna dešavanja. Svi koncepti bez iole većeg ličnog angažmana. Sedimo i čekamo da nas sreća u glavu pogodi. I kmečimo ako omaši.

Niko ne spori postojenje sretnih okolnosti. Prilika i šansi koje samo treba iskoristiti. Međutim, očekivanje da se sa nula ili jako malo znanja i angažovanja jaše na talasu sreće doveka je žestoka naiva. Ili istinitije – poprilično glupo.

Zašto ljudi sebe ubede da im sreća pripada bez da se sami malo pozabave time da do nje dođu? Jedan od razloga je i to što mnogi ljudi odrastu obasipani pažnjom i ljubavlju bližnjih a bez da su im postavljene jasne lične granice. Odrastu u uverenju da je primanje pažnje i ljubavi, (kao faktora osećaja sreće), dužnost okruženja a njihovo a priori pravo. Tuđa emotivna (ali svaka druga) davanja se podrazumevaju i očekuju, a o ličnim se debelo vaga.

E tu je kvaka. Nema sreće ako su za nju drugi zaduženi. Pasivno čekanje da nas drugi usreće je siguran put razočaranja.

Sreća je vrlo lični koncept. Vrlo lična receptura.

Kad pogledate ljude koji su zaista srećni shvatite da to nikada ne biva zato što im se svi klanjaju, zato što su bog zna kako moćni i jaki, zato što plivaju u novcu. Srećni su jer su zadovoljni sobom. Srećni su jer rade ono što vole. Srećni su jer su okruženi onima koje vole.

Srećni su jer znaju šta ih raduje, i svojski se trude da žive te radosti.

Ponoviću, niko ne spori da ima srećnih okolnosti, ima ih, i valja ih maksimalno iskoristiti kad god se ukažu. Al’ ne valja na njima život graditi. Jedno su sitnice, zabava, igra. Međutim, džaba sve pobede na sitno kad se na krupno gubi. Kad je ulog život onda nije mudro igrati na faktor srećnih slučajnosti ili tuđe miliosti il’ volje. Mudro je igrati na sebe i sposobnost da život osmislimo po svojoj meri. Jer ako mi nećemo i ne znamo, a ko treba da hoće i zna?

Ostavite komentar