Kada žene varaju II?

Kada zene varaju

Kada žena nema dovoljno samopouzdanja i vere u sebe, nebitno iz kojih konkretnih razloga, ona je vrlo često sklona tome da se potcenjuje. To za posledicu, između ostalog, ima i to na koji način će birati partnera ali i kakvog partnera će birati.

Žene koje sebe ne vide kao dovoljno: lepe, pametne, sposobne, uspešne, vredne pažnje, zanimljive, šta god… nemaju baš dobru polaznu osnovu za uspešan život. Pa i uspešnu potragu za partnerom.

Kada žena nema dovoljno vere u sopstvenu vrednost i kvalitete ona je stalno opterećena sumnjama u svoju procenu. Sklona je tome da pre poveruje viđenjima drugih, da se ponese za razmišljanjima onih koje ceni kao mudrije. Ili pak, da poklekne pod pritiscima ili pričama okoline, koji možda bolje od nje znaju. Sklona je tome da odluke donosi ne slušajući sopstveno srce i instinkt već tuđe često olako servirane savete ili šablonske ideje o tome šta je dobro a šta ne.

Otuda se često nađe u situaciji da kada treba da bira partnera to radi kalkulišući i praveći kompromise ali na sopstvenu štetu. Rezerve o tome koliko je muškarac koji joj se udvara ili s kojim je tek stupila u vezu dobar i kvalitetan čovek se relativizuju. Sav fokus je na onome što je prihvatljivo. Mane se guraju u drugi plan ili pak razmišlja kako će se on vremenom promeniti (Grozna zabluda).


Kada žene nema dovoljno samopoštovanja njeno rasuđivanje je u mnogome određeno strahovima i sumnjama.

U borbi između ideje da ona ima pravo na partnera baš po meri i sumnje da takvog može da nađe kao rešenje se često nameće pasivno i pomirljivo pristajanje na najbolje od onog što se nudi. Iako intiuitivno oseća da to baš i nije to, da on baš i nije pravi izbor. Međutim, Balkan je ovo, a gde gore stvari ima od biti usedelica.

Uobičajeni refreni u glavu, dobrano nafilovani primedbama okruženja, su:

  • Pa nije on loša prilika,
  • Šta ako se bolji nikada ne pojavi,
  • Pa nisam ni ja neka lepota i zgodnoća, pitanje je da li će me neko drugi hteti,
  • Ističe mi vreme, sve su mi se drugarice udale,
  • Ko mnogo bira na kraju ostane sam,
  • Savršeno ionako ne postoji,
  • Vremenom ćemo se uklopiti…


Kada ženi ovakve misli određuju s kim će provesti život tu velike sreće nema. Samo je pitanje koliko će biti materijala za razočaranost.

Ponekad se ispostavi da je izbor korektan, nije sve uvek tragično, ali češće je samo pitanje koji i kakvi ustupci će se praviti zarad koliko-toliko skladnog braka. Nekada su ti ustupci prihvatljivi i veza štima, međutim nekad su ispod granice podnošljivog.

Neke žene će kao odgovor na promašaj otići u samosažaljenje. Ugušiće i ono malo dostojanstva i u žrtvi za decu i nekakav (malograđanski) ideal porodice gutati svoj jed i bes. Dok njih ne proguta neka bolest ili ne „pregaze“ bližnji.

Neke žene će zakinutost, zanemarivanje, zapostavljanje, podrazumevanje i omalovažavanje, nedostatak pažnje i ljubavi, odsustvo podrške i pomoći, nadomestiti tako što će isto pokušati da nađu negde drugde. Žene koje sebe potcenjuju neće lako i lagodno ući u priču o varanju. Za mnoge od njih je to zadnja opcija i način da emotivno prežive. Da osete da su bar nekom bitne. Da bar nekom nešto znače. Da su ipak dostojne ljubavi.

Ono što je osnovni problem kod žena koje same sebe ne poštuje dovoljno je da takvim ponašanjem daju dozvolu i drugima da ih ne poštuju. Kad iznova i iznova pristaju na podrazumevanje i zanemarivanje, druga strana će samo sve više i više spuštati kriterijume. Partner se ne menja na bolje sve dok mu žena ne stavi jasno do znanja da su neka ponašanja neprihvatljiva. I dosledno se drži svoje odluke. Međutim, žene koje nemaju dovoljno vere u sebe će pre ući u sindrom žrtve nego što će skupiti snagu da se suoče s tim kako se ophode prema sebi. I sledstveno, kako se drugi ophode prema njima.

Sem toga, strah od ishoda koji može da usledi je ono što ih parališe. Strah od samoće i napuštenosti. Stah da neće biti sposobne da se same bore kroz život. Strah da će ih okruženje osuditi jer su, zaboga, raspuštenice. I onda se varanje, ako se za njega uopšte ukaže prilika, vidi kao nekakva vrsta spasa i način da povrate bar nešto ličnog digniteta.

Kod jedne druge kategorije žena problem je to što u opterećenosti gomilom zbunjujućih impulsa pred same sebe postavljaju nerealne zahteve. U stalnom pokušavanju da bude što bliže savršenom one selektuju pažnju koju usmeravaju na druge. Dešava se stoga da previde ili izgube iz vida neke bitne činjenice o partneru s kojim grade vezu.

To su žene koje imaju svest o tome da vrede i da su dostojne pažnje i ljubavi ali zbog vrste opsesije ličnim dilemama umeju da zanemare očite minuse kada se vezuju za muškarca. Da stvari koje intuitivno osete kao problematične izracionalizuju. Ili još češće, da ubede sebe da će ga one svojim uticajem promeniti. Da će izvući najbolje iz njega.

To se na žalost obično ne dešava. Dešava se manje ili veće razočaranje. On možda ne bude kolosalan omašaj ali veza ipak ne bude ono što žele, i što ih ispunjava.

Kao jedno od rešenja se nameće varanje. Takve žene ponekad svesno ostaju u braku često ga svodeći na poluposlovan odnos. Svako živi po svome. Komoditet poznate teritorije i jasnih odnosa se stavi ispred počinjanja iz početka. (Da se ne lažemo, nije to lako posebno ako formalno posmatrano nema velikih trzavica). Brak postaje poput luke iz koje se kreće u plovidbu nesigurnim morem potrage za pravim. Obično varaju elegantno i za partnere biraju ljude koji im na određen način imponuju. Nekad u intelektualnom smislu, nekada u smislu moći. Ponekad izbor padne i na nekog dosta mlađeg. Za neke žene je to interesantan način da se nose s krizom srednjih godina.

Na kraju valja spomenuti i žene koje počnu da varaju onda kad saznaju da su i same prevarene. Neke to rade iz bunta a neke da povrate poljuljano samopuzdanje, da dokažu sebi da su i one nekom privlačne i zanimljive.

Kako god da se uzme, varanje je simptom neke lične problematike koja se preliva u sve odnose koje žena gradi.

  • Ako žena ne zna šta želi, teško da to drugi mogu znati.
  • Ako žena ne ume ili ne sme da traži ono što zaslužuje, teško da se tome može nadati.

U životu se uvek potvrdi da: ko zna šta hoće, to što hoće i dobije.

Međutim, greške u ljubavi ne treba doživljavati tragično. Niko nije savršen. Svi mi ponekad pravimo loše procene, zanesemo se ili budemo brzopleti. Poenta je u tome šta biva posle suočavanja s tim da smo omanuli. Da li po automatizmu počnjemo da se bavimo okrivljavanjem druge strane ili pak gledamo gde smo pogrešili i šta bi nam valjalo na dalje činiti.

Varanje nije način rešavanja problema, varanje je vid zamlaćivanja. Da, teško je priznati poraz, pre svega sebi. Međutim, bez toga i bez sagledavanja uzroka nema ni rešenja.

Greške su tu da na njima učimo a ne da se u njima zaglavimo.

Ostavite komentar