Ko smo kad ostanemo sami – korona izazov

light-2581929_960_720

Znate li šta je prosečnom čoveku ubedljivo najteže? Da ostane sam sa sobom. Sa svojim mislima i doživljajem samog sebe. Jer:

ko smo kad smo sami.

Ko smo kad nema publike.

Ko smo kad nema drugih da nas tapšu po ramenu i dive nam se.

Ko smo kad se ne dičimo ponosno svojiom karijerom il’ diplomom fensi fakulteta.

Ko smo kad se ne zaklanjamo iza imetka i novca.

Ko smo bez nehajno namontirane poze iz kafića. (One što poručuje – vidi me kako umem da živim.)

Ko smo kad nemamo kome da pokažemo trendi odeću, perfektnu šminku i savršen autfit.

Ko smo kad napućena usta i serijal selfija iz tržnog centra ne igraju igru.

Ko smo bez poziranja uspeha i sreće.

Ko smo kad se ugase svetla reflekotora, kad se suočimo sa spostvenim nesigrnostima i animozitetima, frustracijama i kompleksima, besovima i mržnjama. Sa svim onim što maskiramo društveno primamljivim ”dokazima” uspeha.

Ko smo kad namontiran osmeh zameni očaj i strah. Kad nas stigne sve ono od čega bežimo gušeći dušu materijalnim stvarima i isforsiranim i fotošopiranim slikama nazovi sreće.

Ko smo kad ostanemo sami pred sobom.

Za neke je to pitanje potpuno zastrašujuće.

Ma kako sjajno glumili, i u ma šta se sami ubedili, niko nikada ne pobegne od sebe. Emocijama niko ne utekne. Samo ih neki besomučno guše da l’ lekićima da l’ besciljnim traćenjem vremena na plitku i površnu animaciju ega.

Neki će tako i dalje uporno i zadrto u korenu saseći svaki signal duše da ponešto u vezi sebe promene ili bar malo preispitaju. O ne. Umesto sobom, baviće se posvećeno i pasionirano onim što najbolje znaju – pljuvanjem i okrivljavanjem drugih. Bližnjih a i svih onih koji se nađu na tapetu.

Provodiće svoje vreme u izolaciji tragajući po netu na koga će se obrušiti ne bi li na taj način dobili osećaj veličine i moći. Sudiće svakome ko im se učini adekvatnom metom ne bi li time kompenzovali osećaj lične nesigurnosti ili beznačajnosti.

Stastveno će čeprkati po životima drugih i ubeđeno i uživljeno vrebati priliku da se ostrve.

Tragaće za (stvarnim ili imaginarnim) greškama drugih da se slučajno ne bi suočili sa sopstvenim.

Živeće tuđe živote jer se ne usuđuju da žive svoj. Jer bez poze i ne znaju ko su.

A neki će opet ovu priliku iskoristiti da bolje upoznaju sebe.. Iskoristiće je da naprave koji iskorak napred. Da malo više zavole sebe ali i da se pomire se s onim što jesu. Da uspore i odmore se ili da urade mnogo toga što do sada nisu mogli. Da bistrijeg pogleda i neopterećeni brzinom jasnije sagledaju i ljude i svet oko sebe. Da lakše razaznaju ko je ko. Da učvrste veze u kojima su, da ih učine još boljim. Ili pak da napokon kažu zbogom onima koji ih ne zaslužuju.

Da pomognu drugima a time i sebi. Da učine neko humano delo i osete istinsku blagodet dobrote i zahvalnosti.

Neki će ovo vreme videti kao priliku da pokažu ljubav i pažnju, da iskažu naklonost. Da daju i osete bliskost.

Neki drugi će uvereni u svoju nepogrešivost ovo vreme doživeti kao poziv da još zadrtije u svemu tražiti zlo. Kao gospodari svemira, lupom će svakog i iz svih uglova zagledati dok ne nađu manu da bi onda pobedonosno izjavili – aha, znao sam, i on /ona je đubre.

I za kraj, šta mislite ko je srećniji, zadovoljniji, ispunjeniji ovih dana? Oni ljudi, žene i muškarci, koji neumorno šiju i dele maske, ili ovi što po netu dele zlurade packe kome im se ćefi pokušavajući da pred ekranom računara prizovu uobraženi osećaj moći bez kog (očito) ne umeju da žive.

E mili moji bezgrešni, lako je druge ko žabe secirati, al mnooooogo teško na sebe bar letimičan pogledati baciti.

Ostavite komentar