Znam ja najbolje šta je za tebe najbolje

mask-389940_960_720

Jedna od stvari koja me je oduvek „fascinirala“ je ideja nekih ljudi da treba da padnem u trans uvek kad ONI samoinicijativno urade nešto za mene.

Da plačem od sreće i kolce zaigram od miline. Da se istopim k’o sneško na prolećnom suncu. Da facijalni grč od osmeha dobijem.

Ono što me iznova i iznova ostavi izbečenom je pretpostavka ljudi da ako ONI nešto urade za druge to MORA da bude dočekano sa ovacijama. Da to njihovo delo MORA da bude ocenjeno kao vrhunska dobrota.

E pa NE MORA. I ne samo da ne mora, nego često i NIJE.

Sad sledi definicija.

Da bi se nešto vrednovalo kao dobro (i delo od koristi) osoba u čije se ime to delo čini treba da ga doživljava kao bitno i značajno.

To što neko MISLI da čini veliku stvar ne znači da je STVARNO čini. To što je neko ubeđen da druga strana nešto voli i ceni ne znači da je to istina.

Mi generalno patimo od boljke zvane – znam ja najbolje šta je za tebe najbolje.

Mi se masovno bavimo pretpostavkama tipa – ako je za mene super mora i za nju/njega da je super. E jbg, ne mora.

Nekada su ideje šta drugi vole, šta je za njihovo dobro, šta će ih pokrenuti, šta će ih obradovati u opsegu od vrlo naivnih do skoro suludih.

Nego da skratim priču, pre nego što ponosno krenete da činite veliku stvar za svoje bližnje priupitajte ih da li im ona zaista treba i znači.

Pre nego što potrošite silne pare za skup poklon istražite ipak malo teren (bar izokola) pre nego vas „za srce ujede“ ravnodušna ili hladna reakcija.

Pre nego što ubeđeno zaključite šta je za druge najbolje oslušnite (ipak) malo njihove snove i ideje o životu.

Ono što je mene više od saznanja da me ne poznaju i ne razumeju bolelo je to što su moji samoproklamovani dobočinitelji uvređeno dizali nos jer sam JA bezosećajna i nepoštujem njihov trud i nameru.

To je dvostruko grozna stvar. Em ste razočarani, em ste popljuvani što ste razočarani.

Štaviše, krivi ste što ne glumite sreću i oduševljenje za još jedan dokaz da druga strana nema pojma ko ste.

Apsurd cele priče je da vi ispadate loši jer niste ushićeni zbog tuđih pogrešnih pretpostavki. Ispadate nekulturni kada vam se smuči da glumom podgrevate tuđe iluzije da vas razumeju i da vam čine.

Ja sam nezahvalna kučka što ne skačem od sreće na parfem od čijeg mi se mirisa želudac okrene. (To što je manje-više opštepoznato da sam osetljiva na jake mirise, ma to je bezvezarija. Ma koje žensko bre ne odlepi na parfem).

Ja sam nerazumna jer ne skačem od sreće na savršeno isplaniran izlazak iznenađenja i odlazak na mesto koje mi se uopšte ne dopada i u kom se ne osećam prijatno. (To što je opštepoznato da nisam ljubitelj bučnih, zadimljenih i mračnih mesta ma zajebi, tamo je sad baš IN i super biti viđen).  

Suština je u sledećem:

Ne žele neki ljudi da ugode MENI već sebi ali tako da ispadne da se meni ugađa.

Ali naravno da sam JA nezahvala jer je tragično suočiti se s istinom i priznati da se ne čini i ne ugađa meni već da se bira po SVOM ukusu, po SVOJIM kriterijumima, po SVOM nahođenju i proceni. Tragično je priznati sebičnost ili opsednutost sopstvenim potrebama i idejama, mnogo je slađe prevesti ih u činjenje drugima, dobre namere, zaštitničke porive i ostatak teatralisanja.

Pa stvarno, kakav sam ja to pokvaren čovek, ma sram me bre bilo ne dozvoljavam divnim dušicama da na moj račun sebi diže rejting.

A šta da vam kažem:

Ne mogu ja više tu ljubav preko moje grbače. Ne prija, pa to ti je.

Ostavite komentar