Korona kao pokazatelj ko je kakav čovek

georg-eiermann-Z4u4o-DhEzw-unsplash

Kako ono kažu – na muci se poznaju junaci. Mada, volim da tu rečenicu malo izvrnem. Sad sledi psovka koju neću cenzurisati. U mom prevodu – na muci se prepoznaju pizde.

Da li sam previše oštra. Možda. A možda i imam razlog za to.

Grozim se onih kojima nekakva menadžerska pozicija i privilegovano radno mesto, plus guzica uvaljena u fotelju, daju za pravo da mudruju o znanju i komententnosti lekara. Što cinično-zlobnim osmehom sude svakome ko stetoskop drži jer, zaboga, oni bi to bolje. Sve bi oni bolje. E pa većina tih junaka što bi volu rep mogli iščupati bi na nagoveštaj bilo kakve frke zbrisali u svoje mišje rupe. Ne bi takvi ni pod pretnjom u bolnicu ušli vode nekome da daju, a kamoli šta drugo. Valja svoj dragoceni, bahati život zaštiti. (I usput, da prostite, srati po drugima).

Grozim se ponosnih demokratskih gromada koji navijaju da što više matoraca pocrka jer su ionako sns gamad. (O da, čula ušima svojim). Onih što su im demokratska i slobodarska dostignuća local edition tipa. (Čitaj, kako se najviše isplati). Da se ne lagimo, zabrana kretanja u recimo Nemačkoj i Srbiji nije isto. Kod prvih je razumna i opravdana mera za dobrobit naroda a u Srbiji – tiranija, fašizam i diktatura. Pariz može da zabrani rad kafića i restorana, to je tamo prihvatljivo ali ne daj bože kod nas – to je flagrantno kršenje ljudskih, ustavnih i ostalih prava. (Ma šta je to par stotina mrtvih, ionako su jednom nogom u grobu). Da, takvo je čitanje između redova za neke. Međutim, ne sumnjajte da bi se u sekundi za 360 stepeni okrenuli da umre neko neko njima bitan. Tada bi sistem bio kriv što još drastičnijih mera nije bio.

Može svet da se raspadne ali Srbi da se oko nečeg slože – ne biva.

Grozim se samozvanih ekonomskih, politčkih, svedruštvenih i sl eksperta što bi bolje i efikasnije rešili svaki problem. Što su na rečima k’o švajcarski sat organizovani i efikasni. Što su navek tako nestvarno mudri na svaku bogovetnu temu. Što s lakonskim osmehom od miliončeta dolara nude rešenja koja su jedina ispravna. (Ma ljudi, ne budite tako glupi i naivni, to je taaaako pogrešno, ja imam bolju ideju.) Onih, koji sve umeju jedino ne umeju da reše probleme u svojoj porodici ili firmi od tri i po zaposlena.

Grozim se onih nehajnih ne-može-nam-niko-ništa-jači-smo-od-sudbine što se sa svim sprdaju i junače s flašom piva il’ unučetom u rukama. Ove opuštene herojčine (puna pluća bajo) raspištoljene po kafićima, (ma ko si bre ti meni da zabraniš da ja živim) a zapravo džabalebaroše i jajare što svode život na bleju, kladionici i kurčenje na račun nekakve izmaštane veličine.

Grozim se napucanih brižnih mama što se nadobudno cereći obrecavaju na učiteljice – jbt kakva je, k’o metlu da je progutala, lupa gluposti, ma ja bih to sto puta bolje. Bojim se da bi vi pametnice drage pred kamerama jedino umele da trepćete i ustima se pućite jer vam je glavni domen ekspertize kako srediti nokte i olajavati okolo. A to vam je svakako bitnije nego da sopstvenu decu kulturi i pristojom ponašanju naučite.

Grozim se histeričara i katastrofičara koji ubeđeno šire proverene kataklizma informacije po kojima, jbt niste još čili, pa mi smo od juče svi mrtvi a ovo sad ja pišem iz druge dimenzije. Šećeri moji za paniku važi jedno matematičko pravilo – količina iste je srazmerna sjebanosti sopstenog života. Ljudi koji stvarno žive ne okrivljavajući navek druge za to gde su, ne pizde po mrežama. (Imaju preča posla.)

Kad je gusto – čovek se pokaže ko je. Nevolja iz nas izvlači ono što nosimo u sebi, da l’ dobro, da l’ loše.

Svakom se mana može naći, ama baš svakom, niko nije savršen ali se veličina čoveka ogleda u tome da kad je teško daje sve od sebe. Da svoj posao radi što bolje, da ako može pomogne, da bude od koristi drugima. Da ako ne može da pomogne bar ne odmaže.

Sve ostalo palamuđenje sitnih duša. Sve ostalo su mudrolije onih koji bi malo da izdominiraju sa svojom egom. Sve ostalo je neodgovornost i bezobrazluk. Sve ostalo je traženje jeftinog publiciteta i reklame.

Milion puta sam to rekla – samo se dela računaju. Međutim, reči se pamte. Zato pazite šta govorite.

Ne zanima mene tuđa pamet, lova, položaj, moć, uticaj, ništa me to ne zanima. Samo kakav je ko čovek. A neki su nule i teške pizde.

Možda da mi na čelu piše da sam rizična grupa, možda bih bila pošteđena nekih ponosno i ubeđeno izrečenih izjava u gebels maniru o tome ko treba da živi a ko je za otpis. Eto mene neki nehajno kao škart otpisaše.

E junačine moje pravoverne.

Koliko u mozgu i duši, takvi i dometi.

2 komentara

  • Šta reći više, sve si to lepo objasnila..Ali na kraju kad ovo sve prođe bičemo još gori…Jer mi smo takav narod šteta što nemamo zrno gena japanaca ili Nemaca gdi bi nam bio kraj…

    • Na žalost, sklona sam tome da se složim s tim da ćemo brzo sve zaboraviti i vratiti se svojim sujetama i inatima. I da, šteta što nemamo dar da učimo od drugih.

Ostavite komentar