Ma to ti je tako prosto!?

sheep-1649212_960_720

Rečenica od koje dobijem i pritisak i ospice u kompletu je – jbt, pa to ti je prosto.

Kad nešto ne znam ili ne kapiram pa pitam za savet ili pomoć a dobijem odgovor u smislu – al’ si ti bolid, to ti je prosto ko pasulj, imam poriv da otkačim ovu moju levicu i nokautiram drugu stranu.

Prvo, da je MENI lako ne bih ni pitala. Jelte, to mu dođe logično.

Drugo, da mi odgovor – jbt, to je tako prosto – pravi posao ja bih mu se radovala ali mi eto umesto njega pravi pritisak.

Treće, to što će neko preko one stvari da mi u 48 sekundi izrecituje rešenje problema taj moj isti pritisak sa 200 natera na 300. Dođe mi da dreknem – nemoj brate/sestro TOLIKO da se žrtvuješ. Iskoristi to vreme sebe da usrećiš.

Fascinantno je koliko su ljudi skloni tome da ono što je njima jasno tretiraju kao obavezno znanje i odnose se s nipodaštavanjem ako to drugi ne znaju. Kao da je većini neodoljivo da izdominiraju s tim svojim znanjem ali bez ikakve želje da drugima stvarno pomognu. O ne, ideja im je da ponize.

Apel za pomoć postaje prilika da oni ispadnu pametni a druga strana glupa jer eto tako nešto trivijalno ne zna.

U boljem slučaju, kad se smiluju smoreno, dobijete tretman od šest i po rečenica objašnjenja koje treba ceo problem da razreši a vas da sunce ogreje.

Ubedljivo najmanji procenat ljudi ima toliko takta da smireno kaže i obrazloži šta i kako treba raditi. (Kao da je reagovati na takav način stvar slabosti.)

Ako je nešto stvarno prosto i ako za objašnjavanje treba 10-tak minuta većina ipak neće želeti da ih izdvoji. Sve sam velikan do velikana, pa za bolide nemaju vremena. Život ne čeka, treba tupsonu posvetiti celih 10 minuta pažnje. Ma, bre pali.

A sad da malo stvar sagledamo iz druge vizure.

Šta mislite, koliko često mi se dešava da za neka pitanja i ideje pomislim da su poglupi, smešni, neprimereni. Skoro svakodnevno.

A šta mislite da li ikome govorim – jbt al’ si glup, to ti je prosto. Pogodili ste, ne govorim. Ako mogu da pomognem, pomognem. Ako ne mogu, ili ne želim, ne osećam poriv da od druge strane pravim retarda.

Šta mislite, ako rešim da pomognem u razjašnjavanju neke nejasnoće da za to odvojim 49 sekundi i onda veličam svoj nivo spretnosti i znanja i još pride ubedim sebe kako sam velika ličnost. Opet ste pogodili, ne radim. Znam koliko mene to nervira i ne želim da isti tretman priređujem drugima.

Uvek postoje stvari koje ne znamo i uvek postoji neko ko ih zna. Uvek su te stvari nekome lake i obične. Ali uvek (i baš uvek) za iste te ljude neke druge stvari su teške i komplikovane i treba im pomoć da ih razumeju.

Dovoljno puta su me ljudi koji su me ladno odjebali tom idiotskom rečenicom – ma to ti je prosto – pitali za stvari koje su njima zahtevne a meni lake. Nisam ih imitirala. Nisam im rekla – jbt, to ti je boza. Priznajem, međutim, širina moje duše nije sremaskog tipa ali ne podjebavam takve zarad njihovih malih znanja ili neznanja. Cenim da je s moje strane i to dosta. Pomoć će ipak morati da traže od nekog drugog.

Ko za mene nema 10 minuta, zašto bih ga ja imala. Zarad ideje o velikom srcu i dobroti. Pa nekako mi se čini da mu to dođe slično kao i ona ideja o velikom znanju.

Kažu da uvek treba pomoći. To je samo donekle tačno. Treba pomoći onome ko će tu pomoć umeti da vrednuje. Ne kažem da vrati. Samo da vrednuje. Treba pomoći onima koji će i sami sutra biti spremni da drugima pomognu. Pomagati utripovanima je poput ulaganja u podizanje njihovog ega na još viši nivo. To ne radim.

I za kraj, ja možda ne razumem neke stvari vezane za tehniku koje su drugima trivijalne.  Možda su moja pitanja stvarno smešna. Možda je to što mene buni i sputava veoma jednostavno. Međutim, nije fora ni stvar veličine omalovažiti nečiju nesigurnost i zbunjenost. Nema u tome ničeg hvale vrednog. Pre je obratno.

Nasmeje se i moj sestrić kad ga pitam za neke stvari vezano za Instagram ali mi uredno sve objasni na način da ja to razumem. I zato što ima strpljenja i ja ću uvek imati vreme za njega i priču o stvarima s kojima on ne ume lako da se izbori.

Za one što potrče da se snishodljivo iščuđavaju na moju stašnu i nedopustivu zatucanost, kad njima zatreba neko moje znanje i savet imam blagi osmeh i kulturnu distancu. 

Nije to – pamti pa vrati. To je – nauči šećeru,  da bi dobio moraš ponekad nešto i da daš. 

Ostavite komentar