Mala zloća a velika samoća

67

Tada imao 6 ili 7 godina. U igri je izrekao rečenicu koja mi je zazvonila u ušima. Nije išla uz tako malo dete. Bilo mi je nepojmljivo da iko u tim godinama može da kaže bilo šta što bi izazvalo takvu negativnu reakciju. Navikli smo na nestašluke, na jogunasto ponašanje, na nestrpljivost. Na ispade razmaženosti i histerije, na durenje i kmezavost. Na dečiju hvalisavost i preterivanje. Ali ne i na usputne zlobne opaske.

Samu sebe sam ubedila da sam pogrešno interpretirala dečije reči. Da je sve to do mojih treperavih živaca. Međutim, negde u memoriji je ostala zabeležena ta impresija, ta začuđenost.

Kada nas lošim iznenade u buduće komunikacije ulazimo s određenim oprezom. Ako ne svesno, ono podsvesno. Tako sam kasnije uvek obraćala pažnju šta mali priča. Najpre sam želela da zaključim da je sve to bila slučajnost, izdvojen incident. Međutim, znala sam da se emocije nikada ne javljaju greškom.

S godinama se frekventnost isključivih malicioznih komentara samo povećavala. I to nikada u afektu ili bilo čime provocirano. O ne, mali bi ispalio šta je zaključio uredno se detinje cinično smejući. I odajući utisak da je veoma srećan zbog izrečenog. On je lovio greške ljudi oko sebe i onda ih spočitavao na poprilično ružan način. Direktno omalovažavajući i ne praveći razliku da li se radi o drugoj deci ili o odraslima.

To što suštinu nekih razgovora odraslih nije mogao da razume to ga nije sprečavalo da ako mu se nešto učini netačnim on uleti s ispravkom zadovoljno se kezeći. Činilo se da ima neodoljivu potrebu da bude uvek u pravu. Neosporna pamet kao da mu je davala za pravo da se pretvori u malog sudiju za sve ono što mu nije bilo po meri i ukusu, za sve ono što bi procenio kao manje vredno i značajno.

Nijedan susret nije mogao da prođe a da klinac nema bar jednu jetku opasku ili podbadajući komentar. Za mene je bilo zastrašujuće posmatrati dete od desetak godina kako mi samouvereno govori da je to što radim glupo, usput se cereći. Videti tu ubeđenost i samodovoljnost u tako mladim godinama zaista izaziva grč u stomaku.

Naravno, znala sam da je njegovo ponašanje direktna posledica stila vaspitanja. On je samo ponosno ponavljao ono što je u svojoj kući čuo. One je citirao reči koje su bojile njegov život i pratio ih mimikom koju je od odraslih video. Pored rigidno isključivih roditelja sklonih omalovažavanju i podsmehu na račun svega i svakoga ko nije po njihovoj meri, on nije mogao ispasti mnogo drugačiji. Samo ih je prekopirao na svoj klinačni način.

Ono što on kao dete ne razume je da iza cele te roditeljske priče stoji ogromna nesigurnost i životna neispunjenost. Da su oni od svojih poraza i strahova pobegli u nadizanje i mržnju prema svetu i ljudima. Da su svoju nemoć i nemir maskirali tvrdoglavim insistiranjem da se drugi pogrešni i nakazni.

Okružen namrgođenim i navek besnim ljudima koji samo sipaju primedbe i kritike on je zaključio da je to sasvim normalno. Da je to, štaviše, očekivana stvar i odraz veličine i uspeha. Kao da je život takmičenje u nalaženju mana. Kao da je smisao i svrha svakog delanja da se drugi ospore. On je previše mali da bi razumeo da je to posprdno etiketiranje drugih čest manir u ponašanju ljudi s vrlo niskim samopouzdanjem. Onih koji sopstvenu vrednost podižu unižavajući druge.

Cenu za ideju života koja mu je servirana će, na žalost, on sam platiti. Zapravo, već je plaća. Nema nijednog prijatelja i s njim se niko ne druži. Deca ga ne vole i izbegavaju.

I nije im za zameriti.

Ako niko nije dovoljno dobar, ako se svakom nađe mana, onda je samoća jedini siguran drug.

Tužno ali istinito.

Ostavite komentar