Muvanje – zabranjene teme

9

U komunikaciji postoje neka nepisana pravila. Jedno od njih je da se u površnoj komunikaciji izbegavaju teške, privatne teme. Njihovo pominjanje nije samo neprimereno, već i stvar nekulture.

Zamislite da ste na nekoj proslavi ili u veselom društvu a neko koga slabo poznajete krene da vam priča svoju tužnu priču. I to u detalje. To ne samo da je vrlo neadekvatno i glupo, već je i svojevrsna dijagnoza. To se naprosto ne radi. Ko to ne razume, mnogo šta ne razume.

Isto važi i za upoznavanja. Kad čoveku prvi put oči vidite neke teme se ne pominju.

Kukumavčenje o bilo čemu je zabranjeno.

Zabranjeno je ali ne zato što je to neko glupo pravilo, nego zato što je to siguran način odbijanja ljudi. Niko ne želi da pola sata po upoznavanju sluša raspredanje o tuđim porodičnim problemima ili šefu idiotu. Skloni takvim pričama ekspresno dobijaju etiketu:

• Smarač

• Kompletan luzer

• Nezrela budala

• Histeričan kreten …

Složićete se, ne baš slatki epiteti.

Nije sporno imati probleme, sporno je kada, kako i kome ih prezentovati.

Za neke priče je nužan mnogo viši stepen bliskosti od površnog poznanstva. Zapravo, za većinu.

Pre desetak godina upoznala sam muškarca koji je bio jako dobroćudan. Umetnički tip. Izgledom rmpalija ali je zapravo bio fina, nežna duša. Nije bio rad školi pa je sebe našao u frizerskom zanatu. I taj je posao baš voleo. S ushićenjem mi je pričao o svom salonu, o stalnim mušterijama i lepoj zaradi. O poslu koji je super išao sve dok gazda lokala nije dobio ponudu da ga izda po znatno višoj ceni. Tada se za njega sve srušilo.

Usledila je priča koja je najpre bila žal za prošlim i kukanje na zlu sudbinu. Brzo mi je postalo više nego jasno da se on nije bavio nalaženjem rešenja za problem u kom se našao već pre opravdanjima za deprimiranost i razočaranost. Iako su ga roditelji izdržavali naveliko je kukao na njihovo nerazumevanje, na problem s novcem i nalaženjem smeštaja. Potanko je obrazlagao zašto ponovno otvoranje salona više nije opcija ali i zašto neće da radi druge poslove ili za druge salone.

Šta god bih mu pomenula kao moguću opciju spremno je iznosio argumente zašto to ne pije vodu. Pomislila sam, sad je razočaran i pogubljen, kad ohladi glavu i preboli taj poraz trgnuće se. Onda sam ga onako, više usput, pitala – a kad si zatvorio salon? Odgovorio je – pre 5 godina.

Joj.

Tad mi je sve postalo jasno. Nije se on presabirao posle poraza, on se valjao u blatu samosažaljenja. On je kukao nad prošlim i ne pokušavajući da se mrdne iz pozicije u kojoj se našao. On je cvileo zbog nepravde ne shvatajući da sve više tone u poricanje. Da otpisuje svoju odgovornost za budućnost ali i moć da nešto uradi.

On je poslovno uzleteo i ponadao se da će ceo život biti taj jedan veličanstven let. Da na njemu neće biti izazova. A onda kad se javila prva prepreka on je pao i predao se.

On nije razumeo koliko je njegovo jadikovanje naporno i neprimereno trenutku. Međutim, gore od toga je bilo to što on nije shvatao kakvu sliku o sebi šalje takvim ponašanjem. A to je pre svega bila slika nezrelosti i infantilnosti. On je sebe predstavljao kao slabića koji ne ume da se nosi za životnim izazovima i koji prepreke vidi kao konačne udarce sudbine. Ko radije bira da kuka nego da bar pokuša da se vrati u igru.

On nije razumeo da takav ženama nije i ne može biti zanimljiv.

Mislio je da je to zbog nedostatka novca. Bio je ubeđen da je to suština problema. Nije kapirao da je njegova neprivlačnost otuda što nije umeo da se nosi s kriznim situacijama. On je odavao utisak osobe koja zna samo da se žali. Osobe bez čvrstine i volje da se izbori za sebe, a kamoli druge.

Da, on je bio dobar čovek ali je našu komunikaciju u samom startu sveo na priču o svom porazu. Moje načelno razumevanje za situaciju u kojoj se našao shvatio je kao poziv da mi dodeli ulogu saosećajne publike. Nekoga ko će ga slušati dok plače nad samim sobom.

Ono nije razumeo da to nije slika muvanja. Da to nije slika udvaranja. Da to nije slika koja privlači.

Ponoviću, nije sporno imati probleme, ali o njima valja pričati s bližnjima ili s prijateljima s kojima se jako dobro razumemo. Ili se pak obratiti onima kojima je to posao.

Priča o ličnim problemima ne sme da bude tema razgovora s ljudima s kojima se tek upoznajemo ili ih površno znamo.

Od nje ništa dobro proizaći neće. Samo poriv druge strane da što pre zbriše.

Ostavite komentar