Najružnija epizoda mog emotivnog života

8

Najgora veza u kojoj sam bila? Ni tren se nisam premišljala. Pobednik je bez konkurencije. Bez ikakve sumnje veza s njim je najružnija epizoda mog emotivnog života. Najžešća lekcija iz muško-ženskih odnosa koju sam preživela. Međutim, u isto vreme, takvo otvaranje očiju i takav nauk. Nikada više mi nije palo na pamet da pomislim o gajenju iluzija na temu ljubavi, veza i muškaraca. Ponekad mi se čak čini da to iskustvo nije bila puka slučajnost. Pre će biti da sam bila spremna za turbo brz ritam suočavanja sa zabludama.

Elem, udri.

No prvo, mali nužni uvod. Moj emotivni život nije krenuo sjajno. Zašto i kako, to sad i nije bitno, moglo bi se o tome ihahaj raspisivati. Formalno sanjani scenario da se do kraja studija nađe PRAVI i uplovi u svet odraslih u kompletu nije mi bio pisan. Ispalo je bitno drugačije. Njega ni na vidiku, samo gomila različitih i vrlo često suprotstavljenih ideja o ljudima, životu i onome kakav on treba da bude. Gomila sluđujućih impulsa o tome šta je to ljubav i šta je to što želim.

Sa dvadeset i kojom sam se i te kako isfrustrirana povukla ne želeći dalja razočaranja. S idejom i uverenjem da ću kad naiđe ON umeti da ga prepoznam. Ako ne umem da definišem šta je to što želim, umem da osetim ko mi prija.

Samo nije to išlo tako jednostavno. Splet okolnosti, neki teški životni izazovi učinili su da ljubavni vakum potraje godinama. Kada sam napokon kao bolja verzija sebe shvatila da je vreme da se vratim u igru realnost je bila takva da to više nije bilo tako lako. Prijatelji mahom u bračno-porodičnim odnosima, društva za izlaženje skoro da i nije bilo, prilike da se upoznaju novi ljudi slabe. Sve u svemu, teško da su muškarci koji obećavaju defilovali kroz moj život.

No, na sreću, u nekom trenutku ušli smo u eru interneta i novih oblika zabave i druženja. Sećam se da sam kao kuče u liftu bila srećna zbog postojanja internet zajednica u kojima ste mogli reći šta mislite, pisati i komunicirati. Preko neta sam upoznala neke sjajne ljude koji su i sada deo mog života i koje doživljavam kao prijatelje. Upoznala sam i neke muškarce i videla stvarno štošta. Bio je to možda i savršen način da saznam kako razmišljaju, šta ih pokreće, na šta su alergični…

Većina muškaraca je za mene bila i te kako jasna, iako dugo van stroja, ipak je moja procena retko mašila. No, život to iznova svima nama dokazuje, ne može nas niko da zajebe toliko koliko mi sami sebe možemo iluzijama, zabludama i poricanjima.

S ove distance mislim da je moj najveći problem bio taj što sam na silu boga želela nekog da volim. Da nekom dam epitet – dostojan ljubavi. Da opovrgnem uvreženi stav okoline da nemam pojma šta hoću.

O blagi bože, koliko sam se samo zajebala.

Ubedila sam sebe da je dovoljno to što je on neosporno pametan, zanimljiv i rečit. Što je operisan od onih klasičnih balkansko-mačo tripova. Što je smiren i staložen, što na mene ne gleda kao na nekog s kim će se takmičiti.

Da ponovim, kako sam se samo zajebala.

Interesantan lik, to definitivno, ali pre svega nestvarno prepreden muškarac koji me je vozao kao, (patos iskreno), komplet budalu. Sve je tu formalno bilo ok a sve je bila vrlo smišljena manipulacija i iskorišćavanje. Najluđe od svega je bilo to što mi je intuitivno skoro od samog starta bilo jasno da tu nešto ne štima. Međutim, što sam više nalazila dokaze da on nije najbolji izbor to sam se više silila da ih opovrgnem. Što sam više uočavala da on nije dobar po mene, to sam uočeno više zanemarivala.

Čini se da sam tada najveći napor ulagala da sebe ubedim da je on ok jer nikada nije imao formalne ispade. On nikada glas na mene nije povisio. Sem toga, da se ne lažemo, trebalo je namiriti sopstvenu sujetu. Gde da se sebi takav omašaj prizna. Doduše, u odbranu mi ide to da je on sve svoje manipulacije vrlo smišljeno, jako lukavo i u rukavicama sprovodio.

Njegovih par vrlina sam veličala i davala im svetački oreol a mane ignorisala i svodila na minimum. A sama realnost je bila ta da sam za njega bila samo usputna neobaveznost i savršena za serijal vrhunski osmišljenih igrarija iz domena vrlo konkretnog iskorišćavanja moje dobroćudnosti. Igrarija za koje nisam mogla naći argumente koji on ne bi s osmehom odmah zbrisao.

Svojim iracionalnim napadima tvrdoglavosti potirala to što osećam i vidim a zarad toga da bih se ubedila da sam sposobna da volim. O da, to je bila suština. Paradoksalno ali istinito. Decenija samovanja, i iz nekog razloga jedino je to bilo bitno. Da dokažem da umem da volim. Ajoj.

Na svu sreću ipak nisam bila toliko šašava da svoju iliziju dugo gajim. Posle jednog po mene posebno mučnog razgovora gde je moj vrlo konkretan zdravstveni problem svojom virtuoznom retorikom preveo u oblik ženskog prenemaganja i manipulacije naprosto mi je samo kliknulo u glavi i pomislila sam – šta ja uopšte tražim s njim. U tom trenutku za mene je sve bilo završeno. Međutim, umesto da samo odem usledio je još jedan napad tvrdoglavisanja ali druge vrste. Nisam želela da mi nalepi etiketu da sam krivac za raspad naše “idilične” veze. Želela sam da on bude taj koji će reći dosta jer je bilo sasvim očito da ga ne zanimam.

Da opet ponovim, kako sam se samo zajebala.

On nije imao nameru da otvara karte. Prodavao je i dalje svoje filozofije tumačeći mi našu evidentno neobaveznu vezu kao definiciju ljubavi. Za svaku stvar, svaki moj argument imao je jebeni blaženi osmeh na licu i ajnšajnovsku priču. No, tada sam već bila isključena, živela sam svoj život ali sam uporno istrajavala u želji da vidim dokle će da glumi. (O bože).

Celoživotno posmatrano, ne postoji osoba koje je prema meni bila veći skot i đubre od njega. Ne postoji osoba koja je moju dobrotu tako izmanipulisala i obezvredila je. Al’ na stranu moje iluzije, na stranu neiskustvo i zavaravanje, to i dalje nema veze s tim šta neki ljudi daju sebi za pravo da urade. I još pride, ako se pobunite, krivicu svale na vas. A sve u maniru – kako ti takva glupost pada na pamet, odakle ti ideja da pomisliš takvo nešto o meni.

Takvi likovi ne samo da su uvek u pravu, nego se i sama pomisao da je drugačije karakteriše kao bezobrazluk. To su ljudi koji će svaku svoju malicioznost tako upakovati da ispadne vrlina. O da. A ne do vam bog da se požalite jer će vam to na nos natrljati i svaliti na vas krivicu. Verbalni virtuozi i majstori logičkih nadmudrivanja.

To su oni što vas u oči vrlo drsko lažu, a ako na to ukažete, uvređeno vam drže pridiku o vašoj drskosti i nerazumnosti, ali sve smireno i biranim rečima. To je ono kad vidite prevaru a druga strana blaženo skulirana izjavljuje da s VAŠIM očima nešto nije u redu.

Kad vas život nanese na nekog ko je u isto vreme vrlo bistar ali i istinski pokvarena i beskrupulozna osoba onda tu nikada, i ama baš nikada, nećete izaći kao pobednik. Poenta je u tome da što pre shvatite s kim imate posla, priznate poraz, i s poukom zbrišete dalje kako bi sebe poštedeli novih poniženja.

Ne može dobar i duševan čovek s takvima da se bori. I ne treba da se bori.

Taj poraz, to poniženje koje sam doživela, godinama me je bolelo ali sam i te kako bila svesna da je sve to bila velika i bitna lekcija pre svega o meni samoj, a onda i o tome kako zlo ume da bude sjajno i zavodljivo upakovano. Mislim da me je podjednako bolela ta moja tvrdoglava potreba da isteram svoje umišljenosti, koliko i svest kolika sam u tom nastojanju budala ispala.

Ali tako nekad biva, zalog neiskustvu i naivnosti, iluzijama i sujeti. Ali kad takav patos doživite, uh kako to posloži kockice u glavi i cementira ih. Kako to razbistri pogled i rastera maglu.

***

Posle 9-10 godina od kako je „pokojni“, stigla mi je poruka od dotičnog. Ono što me je oduševilo, prvi put nisam osetila ništa sem ravnodušnosti. Zapitala sam se koliko li je on zapravo u isto vreme i nabeđen i jadan. U kakvom li je ego tripu da i pomisli da mi se javi. Koliko li je duboko u patologiji da se ubedi da ću biti, šta, počastvovana možda, što me se setio.

A naš formalan kraj? Otišao čovek za inostranstvo koji dan pre Nove godine a o tome me obavestio u januaru. O da. I naravno, samouvereno se pitao odakle mi ideja da se ljutim, pa bila sam obaveštena da planira da ide!? I tada je on bio u pravu a ja emotivno histerična i bez razumevanja. Šta reći, car.

E taj mudrica šalje meni poruku čestitanja Nove godine i pita kako sam. O bože kakva simetrija. Naravno da nisam odgovorila. Ali to nije kraj. Lik ponovo, dve godine kasnije, sad oko ove Nove godine, ponovo šalje poruku da pita kako sam. Fascinantno.

Njegove namere su naravno vrlo providne. Godine idu, otanjilo s ponudom za kres šeme pa ko veli da proba. On me i dalje verovatno tretira k’o naivnu glupaču, pa konta, malo da izljigaviše neku priču, ko zna, možda mu upali. JOJ

Mada, bilo mi došlo da mu se ipak javim. I zahvalim. O da. Priredio mi je grozno ružnu epizodu, ali brate neviđeno poučnu i otrežnjujuću. I naučio, jednom za svagda da:

  • sujeta nije dobar vodič kroz život. Pre je siguran vodič u propast,
  • intuicija nije tu za ukras. Njeno zanemarivanje se skupo plaća.

I za kraj, kakva god da sam, ja jesam, i uvek ću biti dobar čovek s podosta u glavi, a on, s puno u glavi, ipak samo prepredeni ološ.

Ostavite komentar