Ne sviđa mi se, jer mi se ne sviđa?!

boy-3732871_960_720

Probala sam brokli. Da se zabeleži.

To da ga kupim nije bilo šanse. Potpuno vizuelno odbijajući impuls. A ne volim da bacam hranu. Doživljavam to kao vrstu bahatosti.

Onda se sklopilo da bude u ponudi na švedskom stolu pa reko’ da se osvoji nešto novo. I sasvim je ok. Ništa posebno da baš zagolica moje nepce ali daleko od bilo kakve averzije.

Međutim, nije ovo priča o hrani. Ovo je priča o odbijanju. Ne o onom kada nas drugi jasno ili uvijeno odbiju i otkače.

Ovo je priča o tome kako sami sebe odbijamo. O onom jogunastom – ne sviđa mi se, jer mi se ne sviđa. Samo znate, to je dečija receptura. A mi više nismo deca.

Držati se ustaljenih šablona u životu svakako daje izvestan osećaj sigurnosti i kontrole. To je ona filozofija – ne mrdam se ja dalje od oprobanog, što je sigurno sigurno. Možda mi se to drugo ne dopadne, možda to drugo ispadne grozno, pa šta sam onda uradila.

 Naravno, legitiman prilaz životu ali mnogo liči na vožnju pod ručnom.

Međutim, čak ni to nije problem. Svako ima pravo da tera svoje pa gde god da ga dotera. Problem je što bi mnogi u tom svom teranju i mene u prikolicu da strpaju.

E pa neće moći.

Caka kod tuđih isključivosti i rigidnosti, hirova i nazovi ekscentričnosti nije u odlukama ljudi da oni nešto ne žele ni da probaju, jer im se tako hoće, već u tome što bi te svoje zaključke da je nešto a priori loše da proguraju kao božje slovo.

Oni nisu ni probali ali znaju da ne valja? !

Kako to biva. Jel se to njima nešto u snu ukazalo. Može biti. Ali eto meni se nije ukazalo pa ću ja po svome.

Može neko doveka da priča kako je Jadransko more najlepše more na kugli zemaljskoj ali dokle god prst ne umoči u neko drugo ta priča kod mene ne prolazi.

Ne donosi se sud na osnovu jedne činjenice, nužno ih je barem dve.

I opet ponavljam nije problem da se neko drži svog (ničim testiranog) uverenja ali nek se batali toga da mene u njega ubeđuje glumeći pri tome eksperta svetskog glasa.

Svako ima pravo da živi svoje izbore. Svu slobodu za to ima. Ali to da mi neko ubeđeno i samouvereno prodaje pogled sa svoje terase u prizemlju kao najbolji pogled na svetu, e to ne može.

Kad čovek prestane da uči, kad prestane da istražuje novo, prestane istinski i da živi.

Nisu nužne velike avanture i junačka dela, vožnje rolokosterom i skokovi s padobranom, ponekad je dovoljno samo malo radoznalosti. Sitni pomaci. Dovoljno za osmeh koji će obeležiti dan. Dovoljno za malu pobedu.

Svet ni iz daleka nije toliko strašan koliko se mnogima čini. Strašnije su rešetke koje sami sebi nametnemo.

Ostavite komentar