Ne zabavljam po narudžbini

14

Svaka komunikacija određena je akterima. (Čuj, veliku sam mudrost izrekla.) Neki ljudi umeju iz nas da izvuku najbolje, da nas podstaknu da budemo maštoviti i rečiti. Neki drugi, pak, u nama ubijaju želju za životom. Neki nas inspirišu a neki guše. Neki se na rečeno lako nastave i priča klizi a nove ideje i teme za razgovor se samo smenjuju. Neki opet čine da komunikacija više liči na pregled proktologa. Mrcvarenje kojem se kraj željno iščekuje.

Međutim, nije uvek sve do toga koliko je ko kao osoba interesantan ili elokventan, ponekad je priča u mnogome određena trenutnim raspoloženjem ili okolnostima u kojima se sagovornici nalaze.

Velika prednost razgovora uživo je ta da kompatibilnost u komunikciji brzo postane očita. Net komunikacija nas, međutim, ponekad može navesti na pogrešan zaključak. Može nam se tako destiti da nas ljudi s kojima smo lepo divanili dopisujući se uživo i te kako razočaraju.

Kada komunikaciju s nekim započnete u trenutku kada ste jako raspoloženi i veseli, pride još skloni štosiranju, kao što ja jesam, taj prilaz će uvek naići na savršen odziv. Muškarci vole pozitivne i šali sklone žene. Sve što im mami osmeh ili ih direktno zasmejava je uvek oberučke prihvaćeno. Takav prilaz ih razgali i opusti pa i oni sami postanu rečitiji i zanimljiviji.

U jednom od takvih raspoloženja upoznala sam tipa koji je bio potpuno oduševljen mojim šaljivim komentarima i zabavnim pričama. Nastavljao se na njih i komunikacija je tekla kao podmazana. Nedugo posle pisanog upoznavanja usledio je poziv za druženje uživo. Prihvatila sam ga. Kafenisanje u poslepodnevnim satima da se kompatibilnost i uživo potvrdi. Ali, ne da se potvrdila nije, nego se sastanak pretvorio u najdužih 45 minuta mog života.

Ajoj mutavog li brata.

Kako smo seli i naručili piće on se postavio u pozu Rodenovog mislioca. Čovek nije sastavio dve rečenice u cugu. Šta god sam ga pitala šturo je odgovarao kao da je na takmičenju kako sa što manje reči dati tačan odgovor. Nije mu bilo inspirativno da priča ni o sebi a kamoli da ga je zanimalo išta u vezi mene.

Posle prvih 5-10 minuta mog mrcvarenja da održim bilo kakvu konverzaciju postalo mi je očigledno da on uopšte ne želi da razgovara. Ni o čemu. Nije on zato došao.

Došao je jer je želeo zabavu uživo. To, i ništa drugo.

Ja da sipam štosove i deklemujem viceve, da ga zasmejavam i cirkuziram se a on da se k’o publika cereka. Savršen plan.

Nije on želeo komunikaciju, želeo je stendap komediju u mojoj izvedbi. A on da zavaljen u stolici srkuće piće, smeška se i uživa.

E pa brate, neće moći. A da objasnim i zašto.

Pa kratko i jasno, ne zabavljam po narudžbini. Ne palim se dugme, pa kad je kome malo do zajebancije ja da razvezem. Nisam ničiji pajac niti dežurna dvorska luda. (Ma da ne bi možda po kućama i kafeima stondirane za dž da animiram.)

Da, slučajnosti se dešavaju. One koje nas navedu na pogrešne zaključke. No život sve lako i brzo ispegla. Jer ako za te lepe slučajnosti u stvarnom životu nema osnova one nikada neće postati realnost. Navek će ostati izolovane epizode. Bljesak koji se nikada ponoviti neće.

Elem, šećeri moji, za osmeh i šalu je potrebna inspiracija. Nadrkani il’ ravnodušni likovi to nisu. Nisu ni oni koje niko i ništa ne zanima. Ni oni smoreni sobom ili životom i u ideji da neko sa strane treba da ih uveseljava dok oni apatično čekaju da ih život za tupu bleju nagradi. A posebno ne one koji misle da je to nekakva moja dužnost.

Sem toga, ako se stvar malo okrene, a šta ja dobijam za taj uveseljavajući performans koji se očekuje. Satisfakciju da sam nadrndanog baju oraspoložila. Joj, pa nešto ne znam. Ipak, ne hvala. Rado bih da me ta silna nagrada zaobiđe.

Ljudi mogu mnogo šta da očekuju od drugih, to je njihovo neosporno pravo ali šta u realnosti mogu da dobiju je nešto sasvim drugo.

Za ništa se ne dobija sve. Nikada. Toga više ni u bajkama nema.

Ostavite komentar