Nemačka za neopredeljene II

20190827_184525

Klasična turistička putovanja se ipak bitno razlikuju od onih koja podrazumevaju da nekome idete u goste. Biti smešten u hotel ili apartman i upućen na vodiča kao glavnog izvora informacija svakako nije isto što i živeti u nečijem stanu.

Baš taj deo priče gde stvari nisu prigodno ušminkane daje vam mogućnost da sagledate pravu sliku mesta u kojem ste. Da osetite njegov duh i ritam realnog života.

Mi s Balkana volimo da idealizujemo zapad jer smo ga vremenom sveli na mašinu za pravljenje para. Na žalost, ta vrsta banalizma i dalje opstaje. Znate ono, samo da ja uteknem iz ovih pasivnih krajeva, bog da me vidi.

E pa mili moji, Boga na zapadu nećete videti. Samo arbajt.

I obično takav da vam posle njega nije ni do kafe u lokalnom kafiću a kamoli do bleje po centru. Takav da vam je i nabavka hrane teški smor, ali jesti se ipak mora.

Sve što prosečan čovek u Nemačkoj želi posle posla je da se sruči u svoj krevet. I leži u njemu satima.

To što mi zamišljamo pod radom, naša vizija rintanja, to je ipak bleda senka onoga što on u Nemačkoj jeste. Od osam sati predviđenih za rad, stvarno ćete raditi, pogađate, osam sati. Pauza se u radno vreme ne računa. I nema švrljanja okolo, nema zagledanja kako i šta drugi rade, nema zapitanosti nad tuđim zaduženjima ili učinkom. Ali ne zato što je sve savršeno već zato što za dodatni napor nemate ni snage ni želje. A sem toga, ljudi su vrlo zamenljiva roba, talasanje se ne isplati.

A tek te bajke o hiljadama evra koje se slivaju u džep. UH. Ako ne znate jezik sleduju vam zahtevni fizički poslovi. Čak i ako ga znate ali nemate struku koja se u Nemačkoj traži scenario je isti. A na takvim poslovima ste srećni kad priđete zaradi od 1200-1500 evra. Na to treba odbiti troškove smeštaja a ako oni budu ispod 500 evrića na konju ste. Onda režije i hrana, pa kad se sve sabere i oduzme milina je šta god da preostane.

Iole veće pare u Nemačkoj se mogu zaraditi samo ako radite visokointelekualne poslove ili one za kojima postoji velika potražnja. Mada, i to je posebna priča.

S druge strane, Nemačka je vrlo korektna u smislu prava radnika tako da je godišnji odmor, stvarno odmor. E onda se živi.  

Eto rešenja enigme zašto mi se grad činio praznim. A onaj opušten i nasmejan svet u centru koji šeta i uživa su gosti. Oni koji su kao i ja došli da vide delić nemačke istorije. Turisti. Stranci i nemci na odmoru, oni koji su se pošteno naradili da bi sada uživali.

Nema u Nemačkoj lake love. Hiljade evrića koje padaju s neba na lepe okice i slatke reči. Ne postoji to. Nema druženja i kafenisanja. Za to je potreban dodatan napor a većina za njega nema snage. Za to se čeka godišnji i Srbija.

Sistem života gde je posao i sledstveno novac iznad svega ima za posledicu vrstu otuđenja i fokusiranosti na lično. Ljudi tamo nemaju ni želju ni vreme da se bave ičim osim sobom. Nema tu praznog hoda koji bi vodio ka većim uvidima o drugima. Međutim, to za posledicu ima i neke pozitivne stvari. Ljudi su ljubazni i nasmejani. Ne gledaju na komšije preko nišana i ne bave se time ko kako živi. Operisani su od poziranja i potrebe da ostave utisak. Takođe su mnogo opušteniji kada je vaspitanje dece u pitanju. Ne prave se drame oko toga što dete trči kroz market ili se izulo pa je boso. Niko to ne snima, niti se zgražava nad roditeljima. Nema kod nemaca prezaštićivanja i obletanja oko dece.

Onoga čega ima su napijanja vikendom, pa tako jutro možete dočekati budni jer vesele komšije cevče pivo do zore, usput se smeju i dovikuju. Mora se malo oduška dati. A piju nemci. Naši baš i nemaju taj luksuz. A rekla bih ni želju. Doduše, ona naglo eskalira, pogađate, na godišnjem.  

Dok sam čekala let za Beograd do mene je sela devojka u tridesetim. Kad ste zaludni onda priča lako krene. Kaže bila je mesec dana u okolini Štutgarta da čuva i pomaže starijem bračnom paru. Htela je da proba, da vidi. Inače je medicinska sestra i radi na neurohirurgiji u operacionoj sali. Za pare nisam pitala a ostalo je rekla sama.

Citiram – bila, videla i nikad više. Pitam je zašto a ona mi kaže – oni su k’o roboti. Ja tako ne mogu da živim. Onda se raspričala. Mesec dana od 6 ujutru do 10 uveče. Bez dana odmora. Nije to ništa teško ali znaš oni su baksuzi, kako sednem, jedno od njih dvoje me za nešto cima. A i teške su stipse, gladna sam ostala. Reko, molim. Nastavila je – u radni paket je bilo uračunato da se kod njih hranim ali oni su smislili da je meni sasvim dovoljno tanko parče hleba s puterom i džemom za doručak. I tako svaki dan. Zgadili su mi ih doveka. Inače i ručak i večera uvek isti meni. Minimalne varijacije. Posle par nedelja sam krenula da kupujem sebi hranu.

Nastavila je da priča da je svesna da ona nije imala sreće s poslodavcima, da je njena prijateljica prošla mnogo bolje ali da je shvatila da to svejedno nije život koji može i želi da živi. Da njena sloboda nema cenu.

E to je suština cele priče o Nemačkoj.

Ako idete turistički – bićete oduševljeni. Ima se šta videti. Ako želite da živite i radite u Nemačkoj valja se dobro presabrati o mnogo čemu.

Čovek pre svega mora dobro sam sa sobom da se preispita o listama prioriteta i o tome šta mu je najbitnije. Šta je to s čim može da se saživi a šta ne. A još je najmanji problem spremnost da se stvarno rmbači, mnogo je veći problem šta biva posle rmbačenja. Da li novac koji se za njega dobija donosi spokoj i mir ili ipak ne.

Živeti u Nemačkoj nije test izdržljivosti, već test ličnosti.

Kad se sve sabere i oduzme, nije priča ovde o parama već o tome koliko će nas te pare duševno koštati. Neki su rođeni za život na zapadu, neke on samelje. Neki mogu da se prilagode, da prosperiraju, neki će lagano uvenuti. Nekima će zapad doneti odušak, nekima ogromnu tenziju i nemir.

To čovek mora sam sa sobom da iskalkuliše.

Ostavite komentar