Nemačka za neopredeljene

20190830_145612-1

Za mene je putovanje u Nemačku po mnogo čemu bilo specifično, a kako kažu da zanimljivo pišem o njima, reših da se upustim u pripovest koju bi najpre valjalo nasloviti sa – Nemačka za neopredeljene.

Ako želite da elegantno i bez previše cimanja stignete u taj deo Evrope avion je svakako najbolji izbor. Doduše i najskuplji.

U mom slučaju bilo je to vatreno krštenje, prvi put sam putovala sama. Takođe i bez moralne i ostale podrške onih koji ostaju i mašu. Dakle, tuto kompleto solo. No sve je prošlo lepo. Što bi rekli crnogorci, a čuj, velika đevojka hehehe.

U Štutgartu na pasoškoj kontroli carinik je dugo listao moj pasoš da bi mi se potom pomalo začuđeno obratio na nemačkom. Odgovorila sam mu da ga ne razumem, a on je na to na engleskom pitao, nikada niste bili ovde. Nasmešila sam se – o ne. First time.

Domaćin me je dočekao a onda 35 km do krajnjeg odredišta. Tubingen. (Pokrajina Baden- Wurttemberg, kažu, najbogatiji deo zemlje.)

Inače to je čuveni univerzitetski grad smešten na valovitom terenu tako da je na prvi pogled poprilično teško zaključiti koliki je. (Statistika kaže da ima oko 90000 stanovnika.) Na momente se čak čini kao da je ceo grad smešten u šumi. To je za mene bilo veliko pozitivno iznenađenje.

Vozeći se širokim bulevarima do stana ono što mi je upalo u oči je primetno odsustvo boja i raznolikosti savremene arhitekture. Činilo se kao da sam u zeleno-belom svetu. Takođe, ceo grad je u vrlo sličnom visinskom rasponu, tako da se stiče utisako određene monotonije. Teško da možete uočiti zgradu koja ima više od četiri etaže. Grad se očito širio prostorno ali ne i u visinu. Kasnije sam saznala da je to u nekim delovima Nemačke uobičajeno i da su za njih soliteri odraz vrste siromaštva.

A zgrade ko zgrade. Ništa spektakularno. Međutim, ispred svake posebni parkinzi za bicikle. A njih more u svakom delu grada. I naravno, bez lanaca i katanaca. Nema tamo krađe. Elem, postoji ozbiljna ekološka kultura. Ona se takođe ogleda i u tome da na ulicama nema otpada. Sve je čisto i solidno održavano. Ne kažem apsolutno čisto i da je trava pod konac ali imajući u vidu naše standarde, to je stvarno poetičan prizor.

Deo kulture ali i obaveza je klasifikovanje otpada. Nema tu onog – šta me briga. Pravila se striktno poštuju jer se u suprotnom plaćaju kazne. Takođe po ulicama nema jurnjave, kamere su na svakom koraku a i za minimalna prekoračenja dozvoljene brzine uredno stiže čestitka. Kazne nisu velike, 10-15 evra. Međutim, ako manir brze vožnje pređe u naviku osiguranje drastično poskupljuje a u nekom trenutku je i dozvola u pitanju.

Novost za mene je bilo to da nedeljom baš NIŠTA sem kafića i restorana ne radi. A i oni su, osim u starom jezgru grada, manje-više prazni. Nabavke i bleja po tržnim centrima vikendom – nema toga. I inače, u gradu ne postoji nešto što bi se moglo nazvati klasičnim šoping molom, bar ne onako kako ih mi doživljavamo. Tu su trgovinskih lanaci sa svojim objektima u kojima ljudi pazare. Za one najskromnijih primanja tu je Lidl, potom Kaufland i na kraju Rewe.

Tek u tim velikim marketima se mogu videti ljudi pošto se van zone starog grada čini kao da ih uopšte i nema.

Jedno od najvećih iznenađenja za mene je bilo to koliko tamo ima stranaca. Ili preciznije, doseljenika. Na momente mi se činilo da ih je više od nemaca. Svet u malom. Sve rase i boje kože. U marketima recimo, većina radnika su, hajde da to tako kažem, nenemci. Sasvim je uobičajena stvar videti žene s maramama za kasama i crnce koji objašnjavaju specifikacije tehničke robe. Čini se da nemci rade samo bolje plaćene poslove dok su za sve ostale zaduženi novopridošli.

Zanimljivost Nemačke je i njihov odnos prema stvarima koje im više nisu nužne. Sasvim je uobičajeno ono što više ne treba ostaviti ispred zgrade u kojoj se živi da uzmu oni kojima treba. Tako možete naleteti na nameštaj, knjige, ukrase, garderobu… Jedan od razloga za tu praksu je i to što se tamo stanovi iznajmljuju isključivo prazni.

Iskrena da budem, moj prvi utisak je bio poprilično mlak, pomalo u fazonu – daj bože da ovo nije sve.

Naravno, nije bilo.

Stari deo grada je sasvim druga priča. Potpuno fascinantan i prelep. Kuće stare više stotina godina, predivne arhitekture. (Slike kažu sve). Cveće na svakom koraku.

Sam centar čine spletovi kamenom popločanih ulica i uličica kojima izlazite na trgove, vidikovce ili se spuštate do reke koja odvaja novi i stari deo grada.

Na rečnoj adi na koju silazite direktno s glavnog mosta je drvored platana starih preko 200 godina, verovatno najlepši koji sam ikada videla. Kojih stotinak metara dalje mali drveni most koji vodi ka novijem delu grada i parku s jezerom. Da, i jezero je tu. Oko njega narod sedi, šeta, izležava se.

Na reci puno čamaca i plovila nalik gondolama, sve je podređeno uživanju u prizoru grada s reke.

Tu je i monumentalna katedrala i trg s fontanom a kojih stotinak metara dalje su zidine tvrđave a oko nje šuma. Da, prava šuma.

Delom starog grada krivuda kanal čija je ograda sva u cveću neviđenog kolorita i sa mostićima do ulaza u kuće. Preslatko. Na momente se stiče utisak kao da ste u Veneciji.

Gomila lokala, kafića i restorana na svakom koraku. A uz svu tu lepotu prostora nasmejan i vrlo opušten svet. Ljudi bez grča i poze, bez želje da impresioniraju i nešto pokažu, prosto uživaju. A vala ima i u čemu.

Nastaviću se.

Ostavite komentar