Neobavezne veze – uzroci (I deo)

office-1548307_960_720

Nebrojeno puta sam čula pritužbe devojaka i žena kako je nemoguće naći normalnog muškarca. Kako su svi oni danas raspoloženi samo za neobavezne veze ili kres šeme.

Zašto je to tako?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Mnogo se tu faktora sklopilo da se danas čini kao da je ljubav otišla u tešku ilegalu.

Na prvom mestu imamo nagli razvoj tehnike i tehnologije koji je komunikaciju među ljudima mnogostruko olakšalo, pa i onu ljubavnu. Nije više nužno izaći u grad i nekog upoznati. Nije nužno kampovati pored telefona da se on ili ona javi. Nije nužno praviti velike planove za sastanke. Sada su svi, i u svakom trenutku dostupni. Tehnika nam je pojednostavila život ali je isto tako nametnula i neke nove trendove u komunikaciji.

Internet bum i laka pristupačnost svakovrsnim informacijama doveli su do toga da krenu da se forsiraju neki drugačiji standardi življenja što je brzo rezultiralo da se pogled ljudi na emotivne veze promeni.

Ušli smo u eru ultimativnih sloboda, ali i poprilično nakaradne ideje lične moći.

Uz svu tu poplavu neproverenih, jednostranih ali i netačnih informacija, uz sav taj šareni svet i primamljive slike koje nam je ponudila mreža polako je zaživela ideja da je lično iznad svega. Da je novac i materijalno svrha bitisanja. Da je život vredan življenja samo onaj u kojem je hedonističko konzumerstvo krajnji cilj.

Ta filozofija se zadnjih par decenija naveliko reklamira kao dobitnička. Kao nešto što je moto života najuspešnijih.

Međutim, kao i uvek kada se stvari tumače olako i šacimetrom dolazi do opšte konfuzije. A njena posledica je globalna epidemija plitkog i površnog pogleda na život i odnose među ljudima.

Uz ideje da je vreme novac, da život nikog ne čeka, ljudi se lako i brzo opredeljuju za egoističan prilaz u komunikaciji.

Sve te šarene i blještave slike influenser tipa, svi ti mega, giga i ostalo carevi pored besnih kola u firmiranim krpicama, sve to mami na zaključak da je pravi život onaj gde se ribe menjaju k’o čarape. Gde je držanje za ruke, prevaziđena stvar i za luzere.

Glavni moto je – da ja sebi ugodim. Često uz lakonska objašnjenja:

  • a kad ću nego sada,
  • nemam ja vremena za sva ta prenemaganja i cinculiranja,
  • kakva bre romantika, kakve kerefeke, samo se seks računa.

Živimo, zapravo, u vremenu kada se seks izjednačava sa svrhom odnosa.

Ljudi vrlo otvoreno ne žele ikakvu ideju odgovornosti i predanosti s ubeđenjem da je to njihovo pravo. I ne samo to, već da je takav prilaz sam po sebi postignuće. Ko voli sebe – ne smara se s drugima. Uzmi ili ostavi.

Prava veza, porodica, o tome će se eventualno razmišljati kasnije. Kada kasnije? Pa kasnije.

Razvoj tehnike nam je takođe doneo ubrzan tempo života i osećaj da propuštamo nešto bitno ako se „prerano“ vežemo. Ili ako se fokusiramo na nekog ili nešto iole duže. Otuda sva pažnja ide na usko lične interese.

Mi smo decenijama unazad bombardovani vrlo upitnim informacijama od kojih je većina plasirana po striktnim zakonima maksimalnog profita. Za što brži obrt, sva su sredstva dozvoljena.

Imamo tako na delu senzacionalizam, katastrofiranje, koncept ruženja i kuđenja, potom igranje na kartu primarnih nagona i podrivanja samopouzdanja. Podvrgnuti smo gomili marketinških trikova koji nam ne dozvoljavaju da se posvetimo zaista bitnim stvarima. Koji nas u svom zbiru sluđuju i upućuju na ideju da je rešenje u samodovoljnosti.

Ljudi su s razlogom zbunjeni. Nije lako u tom haosu, uz sve te kontradiktornosti kojima smo svakodnevno izloženi snaći se i biti imun na sjajno plasirane „proverene savete“ za uspešan život.

Na njih posebno pada mlad i urban svet. Većina pati od poremećaja pažnje i sposobnosti da iole duže drže fokus na iste stvari. Oni su u konstantnom potraživanju novih čulnih senzacija, novih dešavanja. Sve je brzo, sve je instant.

Takav prilaz životu vodi ka nemogućnosti da se emotivno povežu s drugim ljudima. Da osete istinsku želju i potrebu za bliskošću. Oni, štaviše, vezivanje doživljavaju kao gubitak slobode i zakidanje za sve te divne stvari koje život može da im pruži, sve te druge ljude koji su možda još zanimljiviji i bolji.

Doživljaj realnosti je sveden na trku za novim hedonističkim nadražajima i ugađanjem egu. Ljudi žele zabavu a ne istinske emocije. Žele osećaj zaljubljenosti i ushićenja, provod i strasti.

I eto nama odgovora otkuda tolika ekspanzija neobaveznih veza. Njihov koncept je poput meke za sve one koji su realno skloni samodopadljivosti ali i onima koji su lako povodljivi i na neki način neodlučni. Koji nemaju jasan pravac u životu i još manje ideju šta ljubav stvarno jeste a šta nikada neće biti.

NASTAVIĆU SE.

Ostavite komentar