Njeno i moje vreme ne vrede isto!?

57

Družila sam se pre dosta godina s devojkom koja je jako držala do sebe. I vrlo nedvosmisleno je to pokazivala. Prvo da ona ispoštuje sebe i svoje potrebe, a drugi, pa, kako se sklopi. I koliko za njih energije i vremena ostane.

Ali ne samo to.

Nije fora samo u tome da se cilj ostvari, već da se on ostvari onako kako je ona zamislila i tempom koji je propisala. U tom smislu, svako odstupanje od striktnog plana je bilo povod za dramu. Uh kako su tu pljuštale teške reči na tuđu neažurnost i nesposobnost, na besmislene ometajuće faktore. Siktala je uvek kada nije bilo po njenom. Kad joj ljudi ili okolnosti nisu išle niz dlaku. Nema ona bre vremena za gluposti i budalaštine. Život nikog ne čeka.

Između ostalog, uvek je pravila frku ako ljudi kasne, pa bilo to i 5 minuta. Akademskih 15, ma dajte, to je već bilo za histeriju. Naravno, uz obavezni monolog kako je njeno vreme dragoceno, kako ona nema nameru da ga gubi zbog tuđeg nemara. Osula bi potom drvlje i kamenje na personu koja kasni. Urlala o njenoj neodgovornosti i bezobrazluku. Ne zanimaju nju opravdanja, dogovoreno mora da se ispoštuje. One koji joj nisu trebali nije čekala ni tih 5 minuta, demonstrativno bi otišla. Vrištala bi u besu kada je morala da čeka one koji su joj trebaju.

A onda je ta ista individua na ugovoreni sastanak sa mnom okasnila 45 minuta. Da da. Ma šta je to, sitnica. Pri tome je bila i nedostupna.

No ja sam bila rešena da je čekam. Da vidim hoće li se uopšte pojaviti. I ako se pojavi, koju će priču plasirati. Bila sam tada zainaćena, čekaću je pa makar i sat vremena. (Zapravo, to je bio limit.) Bilo je lepo vreme, centar grada, sela sam, otvorila novine …

Doduše, već tada je mnogo šta u mojoj glavi u odnosu na nju bilo jasno. A pre svega njeni standardi od plastelina. Za nju su važila jedna pravila a za druge neka deseta. Kako joj i kad dune. Na koju nogicu taj dan ustane, pa takav i tretman dobijete.

Sve je u njenoj teoriji i priči bilo sjajno ali su njena dela bila u suštoj suprotnosti.

Apsolutno uvek sve je išlo njoj u korist. Bože sačuvaj i sakloni da ona ne izgura svoje. Koga će usput i kako dokačiti, ajte molim vas, ko će na te trivijalnosti pažnju da obraća. Sem toga, kome smeta nek’ se žali. A ona će se već potruditi da tog što zine da mu nije potaman ubedi ne samo da nije u pravu već da je i bezobrazan što se nije više i brže prostro dok ona juri ka svom cilju.

No da se vratim na priču, pojavila se tako dušica divna s 45 minuta zakašnjenja i uz kezinu izjavila da se negde dugo zadržala. I na to dodala – jao izvini baterija mi baš pri kraju pa sam mobilni isključila ako mi kasnije zatreba, dugo ću se u gradu zadržati, pa da mogu dečka da pozovem…..

Besramno, nedotupavno objašnjenje od 30 sekundi i idemo dalje kao da se ama baš ništa nije desilo.

Gledala sam je u poluneverici – tu drskost i nadmenost. I pomislila, dušo, vreme je da ideš u istoriju. Ništa nisam komentarisala jer bih je verovatno nokautirala da je izustila nešto iz arsenala njenih uobičajenih rečenica. Onih tipa: niko te nije ni terao da čekaš, ili možda, glupa si što si uopšte i čekala.

Koju nedelju kasnije komunikaciju sam i formalno prekinula. Bez suočavanja i prepucavanja s njom. Imala sam pametnija posla nego da krajnje egocentričnoj osobi bilo šta objašnjavam. Mada, mogla sam i sabrana psihološka dela da joj izrecitujem ona me čula ne bi. Ona dalje od šapata ili dreke svog naduvanog ega ionako nije čula ništa.

Zapravo, sve što sam tada želela je bilo da elegantno i kulturiška isparim. Bez da joj dam povod da mi objašnjavanja kako je ona sjajna a ja loše vidim kako sija.

Sijaj ti dušo i dalje. Samo napred. Ali ja nešto nisam rada tolikom blještavilu. Škodi mi očima.

Ostavite komentar