Obmane: ako baš mora, neka bude nežno

39

Za kraj serijala – sliku svoju ljubim i ponosno je na net kačim – dešavanje od pre nekoliko godina.

Drug mi s vrata kaže – da ti ispričam šta mi se desilo neki dan. Samo napred, odgovorim mu, pomalo zbunjena tako direktnim nastupom koji baš i ne liči na njega.

Krenem preko neta da se muvam sa jednom slatkom buckom. Sve štima, priča se lepo razvija i nekoliko dana kasnije utanačimo upoznavanje. Pojavim se na dogovorenom mestu i krenem da se osvrćem da vidim gde je ona.

I ugledam je. E tu kad me šlog nije opalio.

Stoji desetak metara od mene, maše mi a ja u neverici gledam i mislim se šta me snađe. Kakva bre bucka. Riba morbidno debela. Nije to mali, slatki višak – ono, bolje da ljulja nego da žulja. A ne, to je brdo sala. I na sve to, likom tek u tragovima podseća na devojku sa slike.

Znači, potpuna obmana.

Gledam je i razmišljam dal’ da je napičim i okrenem se i odem ili da vidim kakvu će priču mi da sastavi. Rešim, idemo na piće, baš da vidim kako će da ispegla tu laž. I čik pogodi, ni jednom jedinom rečju nije pomenula svoju prevaru. Brbljala je neke gluposti a ja sam je u neverici samo gledao. I pitao se – da li je ona normalna. Odakle joj ideja da to što je uradila može da prođe.

Evo, i dalje ne kapiram šta je očekivala da će time postići. Jel’ ona stvarno pomislila da sam retardiran, da neću primetiti razliku. Stvarno ne razumem šta je mislila, da ću iz sažaljenja da budem s njom, ili bar da je kresnem. Znaš šta, posle takvog bezobrazluka, ne bih ni da je zadnja na planeti. E, nabila mi je pritisak na 300. Nije mi žao ni vremena ni ničeg ali brate ne volim da me prave budalom. Toliko lagati, to je čist kretenizam. I još se pravi luda kao da je sve u savršenom redu.

Vidim da je žešće popizdeo pa mu kažem da se ona iz sopstvenog očaja verovatno zaigrala u fotošopu. Nezadovoljna sobom i usamljena prešla je crtu.

Svi se danas ulepšavaju i doteruju, nastavlja on, kapiram to ali mora neka granica da postoji. Ok, malo se središ ali sestro ne možeš tako da vređaš ljude. Pa nismo mi muškarci toliki bolidi. Ej, pa kolika je ona paćenica kad tako traži pažnju. I šta uopšte može da očekuje, po najboljem scenariju da je pojebe neki levator kojem je jedino bitno da je žensko. Da je kresnu jednom i nikad više. Koliko jadna treba da bude za to. Ajde, ti si žensko, reci mi.

Posle razmišljam kako je sve to sa fotošopom i šminkom otišlo predaleko. Kako žene ponekad i ne razmišljajući previše uđu u priču da pošto-poto ostave utisak.

I ostave ga ali komplet negativan.

Nesigurnost je ogroman problem, a ako on krene da se rešava lažima onda ispadne kolosalan. Ako žena nije zadovoljni sobom, ako joj se ne dopada ono što vidi u ogledalu, to nezadovoljstvo puder i tehnička pomagala neće pokriti. Pokušaj prevare nikada ne daje željeni rezultat. Samo usledi srozavanje i u tuđim očima.

Možda muškarac ništa neće reći, ali se ne valja kladiti na to da neće zameriti. Jer hoće. I te kako. Sem toga, takvo maskiranje istine ili otvoreno varanje drugoj strani uvek daje slobodu i alibi da ona sama vara i prlagođava istinu onako kako njoj pasuje.

Neke laži su vrlo providne. A što se na njima više insistira, to je veći blam i poniženje u najavi. Niko ne voli da bude prevaren i nasamaren. I na kraju, kako iko može očekivati da dobije ljubav i poštovanje ako to kreće da traži lažima.

Iskren osmeh je zapravo mera lepote. A ako ga žena nema za samu sebe, nema te poze koja će ga napraviti. Ni drugih da ga izmame. A samopuzdanje je ono što nas nosi kroz život. Ono je magično privlačno. Njemu ne treba fotošop. Ma kako da izgledate i ma kakvu sliku da okačite, ono se uvek nepogrešivo vidi i oseti.

Definitivno, samopuzdanje i iskren osmeh su jedina prava dobitna kombinacija. Baš uvek.

Ostavite komentar