Pazi šta pitaš (ili velikani glupih pitanja)

72

Prišao je da se pozdravi s vlasnikom firme u kojoj sam tada radila. On nas je upoznao, najpre kurtoazno. Nisam očekivala da će bilo šta reći a kamoli pitati me. No čovek je kao iz topa postavio stručno pitanje.

Moj prvi impuls je bio – zašto me to pita. Ljudi od struke znaju da je ta taksa davno ukinuta. Nemoguće da on to ne zna. Potom sam pomislila da je to možda neka polušala ili trik pitanje kojim on testira moje znanje. To je još i imalo kakvu-takvu logiku. Nekoliko promisli u par sekundi, no njegova je reakcija ipak bila brža. Ali ne ona koju sam očekivala. Doneo je teatralan i glasan zaključak da nisam u toku. Šta više, objasnio mi je stvar koja mi je u opisu posla pod – obavezno znati. Sve to uz kez od uveta do uveta. Niks šala. On to ozbiljno.

Ne sećam se šta sam tačno rekla, nešto u stilu da je to poznata stvar, ali sam odmah shvatila da me ne sluša. Za njega je priča bila završena onog trenutka kad je rekao šta je naumio.

Predstava uspela, čovek ispao grandiozni baja, poznavalac prilika a ja bolid.

A zapravo je njegovo pitanje bilo bolidno i time zbunjujuće ali kao takvo savršeno za recepturu pristupa u kojoj se uvek ispada faca. Uspeh zagarntovan. Teško da bi bilo kome palo na pamet da javnoj ličnosti kaže – izvinite, ali bojim se da je vaše pitanje prevaziđeno i pomalo glupo.

On je respekt koji ljudi imaju prema njemu koristio da na silu ispadne veliki. Valjda u svojim očima. U mojim svakako nije.

S takvim štosovima, ko god da je u pitanju, ekspresno se postaje mali.

Čim je otišao pitala sam gazdu da li je to njegov uobičajen stil ponašanja i jasno mu obrazložila svoju smušenu reakciju na prepad. On se iznenađeno nasmejao. Nije to bilo pitanje koju je očekivao. Međutim, rizikovala sam, ako već javna faca želi da misli da su svi glupi ne mora i čovek za kog radim.

Potvrdio moju pretpostavku. Okarakterisao ga je kao vrlo sujetnu i tvrdoglavu osobu. Kao nekog ko ima poriv da uvek bude po njegovom a on sam u prvom planu. Za mene je rečeno bilo dovoljno.

Instinkt me nije varao.

Susrećem s vremena na vreme takve ljude. One koji ubacuju nesuvisla pitanja ili opaske koje čoveka impulsivno navode da se zapita – o čemu ovaj? A onda brzopotezno usledi – jao, ne mogu da verujem da to ne znaš. Ili to, ili neka slična konstatacija posle koje usledi upiškio-sam-se-od-sreće-i-miline kez. I ja se nasmešim i kažem u sebi – juuuu, vidi ti naše pametnice. Ovo ti je nazovi prošlo ali više neće. Jer prilike neće biti. Sestro/brate ekspresno ideš na ignor listu.

Taj manir ličnog forsiranja mi je odbojan i patetičan. Jadna je to receptura za promociju. Ljigavo i beskarakterno ponašanje. Znam da njima nije lako, da ne umeju da nađu bolje načine da skrenu pažnju na sebe. Da je sve to do vrlo osetljivog ega. Sve razumem ali svejedno ta vrsta podjebavanja mi je potpuni bljak. I od takvih uvek kidavela.

A javna faca, pa posle te cakane epizode kad god bih to ozareno lice sveznajućeg ugledala mašila bih se daljinca. Informacije su informacije, nisu one krive ko ih prezentuje, al’, šta da se radi, jače je od mene.

Jednom ukopan, zauvek ukopan.

Ostavite komentar