Pisani za drugare

12

Ako iko voli pisanu reč, bože, pa to sam ja. Još ako je ona vid komunikacije, ih, mojoj sreći nema kraja. Međutim, koliko god volim pisanje ipak malo više volim da ispoštujem impulse koje mi šalju srce i glava. U kombinaciji. A taj vam je spoj zakon.

I danas se i te kako sećam svoje prve net prepiske. Bilo je to pre skoro deceniju i po. U vreme kada većina društvenih mreža nije ni postojala a ljudi bili ipak pitomiji. Moja fascinacija pisanjem je bila razlog da postanem član jednog portala. To da mi neko može poslati poruku, o tome blage veze nisam imala. Možete misliti iznenađenja kada je prva stigla. U fazonu, šta ovo bi.

Čovek je iskomentarisao moje pisanje na forumu. I tako je krenulo. Lepa prepiska, neusiljena. Stigne mejl od njega, ja odgovorim. I tako se mi dopisivasmo nekoliko meseci. Dotakli smo se gomile tema, životnih, svakodnevnih. Nikakva filozofija i prenemaganje. Kulturan i obrazovan dečko. Bez provokacija i pošto-poto obrtanja na temu muvanja.

Posle višegodišnjeg veoma teškog životnog perioda i gomile ružnih iskušenja koje sam prošla meni je to savršeno odgovaralo. Taj prilaz lagane i dozirane priče, bez presije i insistiranja na ičemu. Odnos koji mi je pomagao da se elegantno i bez traume vratim u svet muškaraca posle duge pauze.

S ove distance znam da je to bila prava stvar. Moguće i jedino ispavna. Svesna sam toga da bi svaki pritisak u tom trenutku na mene uticao odbijajuće. Da bi učinio da se povučem u sebe i distanciram. S druge strane, svesna sam i toga da je naša priča ipak trajala predugo. Da mi je u nekom trenutku dala veći zamah maštanju nego što je to bilo nužno.

Kad smo se napokon upoznali nije bilo razočaranja u smislu da je on na bilo koji način bio drugačiji nego što se pisanjem predstavio već tu naprosto nije bilo hemije.

Mi smo bili pisani za drugare.

Svejedno, to iskustvo mi je bilo dragoceno. Pokrenulo me je. Kao što kap ulja podmaže zarđali satni mehanizam. Posle je sve išlo mnogo jednostavnije. Takođe mi je pomoglo da pečatiram uverenje od ranije. Da većina problema i frka u odnosima kreće ne od toga kakvi su drugi, već kakvim ih mi sebi predstavimo. Sva ta naša očekivanja, pretpostavke, maštanja nam dođu glave. To što se zanesemo u slatka predviđanja još slađe budućnosti.

Znate, ja stvarno nisam mogla da krivim njega za to što mi se uživo nije dopao, nije on ama baš ništa pogrešno uradio. Ali sam tada zasigurno znala da slično investiranje emocija i planova sebi više neću priređivati.

Jedan nauk za đaka spremnog da uči je dovoljan.

Posle tog iskustva u komunikacijije sam ulazila mnogo opuštenije ali i rezervisanije. Okretala sam ih na šalu i klonila se ozbiljnih priča. Ljudi su najprirodniji kad su teme obične. Tada se najpre i pokažu kakvi su. Držala sam se, u stvari, dve devize:

Pusti ljude da budu ono što jesu. A onda kad se pokažu ceni koliko ti se to dopada.
Prati intuiciju. Ona ne greši. NIKADA. Grešimo mi kada je zanemarimo ili pak kada svoje fobije pomešamo s impulsima duše.

A sad malo drugačijii primer.

Uvek mi izmami osmeh sećanje na jednog tipa. Bio je jako kulturan i fin. Ništa nastrljivost i jeftini štosovi u maniru – ajde mala da igramo masne fote. Moglo se s njim o svačemu ali bez zanošenja u ubeđivanje i propovedi. Vidno obrazovan, odmeren i umeren. Znači za poželeti. Ono kada pomislite – napokon neko normalan.

Međutim, javlja se meni posle par nedelja opuštene komunikacije neka senzacija u stomaku. Uz nju se malo i s glavom konsultujem i dođemo udruženim snagama do zaključka da tu ipak nešto ne štima. Nije da se iza svega ko cunami valja neka ortodoksna laž ali nešto fali.

E tu sestra kreće u akciju.

Kontam, ovaj u skorije vreme upoznavanje pomenuti neće a ja da se roštiljam još koju nedelju nagađajući šta tu ne valja, e to ni pod razno. Elem, finim, ko fol izokola, rečima pomenem da pošto se mi tako divno razumemo pisano da bi bilo sjajno da i uživo upoznamo.

Sad mala digresija, većina muškaraca kad dobiju pristanak ili im pomenete viđenje slavi, reči oduševljenja pljušte. No, on je tu moju uvijeno serviranu poruku prihvatio ali ne baš nešto posebno impresioniran. U fazonu – dobro, može.

Tu već kreće da se odmotava klupko.

A kafenisanje. Uh, šta reći, pa uživo slika baš i nije bila u sinhronizaciji s onom najubavijom koju je na net okačio. Ali nije to bio problem. Problem beše priča. Sve ok a sve do zla boga mlako i beživotno. Šta god kažem, on se složi. Al’ kad se dokopasmo pitanja posla, čudo.

Ako vas zanima svet antikviteta mogla bih kurs da isprezentujem. Bata mi ga održo. A da vidite kako čovek sinu. Ljubav je to.

Postade tad jasan nagoveštaj u stomaku. Moguće mu nije srećno krenulo s devojkama pa je digao ruke, ili mu one nikad i nisu bile posebno važne, kako god, on je svoju strast drugde poklonio. Ali ništa lično i ništa uvredljivo.Naprosto, njegovo je srce drugde. Žene u njegovom životu mogu da imaju samo sporedne uloge.

Pa da rezimiram i ponovim:

Kad muškarac potencira priču i lagano upoznavanje to nije uvek samo plus. Ume da bude i žestok minus.

Imajte to uvek u vidu. Prevencije od razočaranja radi.

Ostavite komentar