Slušalice naše nasušne

79

Godinama unazad, s vremena na vreme, putujem na duže distance od onih po Beogradu.

Naravno, prva bitna stvar je da autobus krene na vreme i da se udobno smestim. Potom, ako može, da sedište bude ispravno i čisto.

Kad se putuje na dalje relacije nije mala stvar i to da autobus bude adekvatan za takvo putovanje. Da razmak između sedišta bude dovoljan da se opustite a ne da ceo put presedite ukočene kičme k’o da ste sa knjigama na glavi.

Zimi je važno da radi grejanje a leti je, dakako, poželjna klima koja radi al’ po meri čoveka a ne pingvina. (Znate ono, napolju 35 u busu 15 stepeni).

Uz sve ove uslove, da kažemo, materijalne prirode poželjno je da ne omane ni faktor – ljudi.

Nije zabavno sedeti pored, ili u blizini, nekog ko ne razume koncept čistoće. Iako smo dobro zagazili u 21 vek mnogima i dalje nije jasno da je kupanje nedeljom – istorijski pojam.

Međutim, čini se da je najveći problem vezan za ponašanje ljudi.

Imamo tako one kojima uvek (i apsolutno uvek) nešto smeta i od kako nogom u autobus kroče sipaju primedbe i komentare. Odmah potom tu je i kategorija – joj što volim boju glasa svog. Ako putuju s nekim, potrudiće se da čujete svaku reč koju izgovore. Megafon im nije ravan. Na kraju tu su i oni radoznali koji bi neku priču da zapodenu. Ponekad udave stvarima koje vas ne zanimaju, a nekada to bude vrlo opušteno ćaskanje koje učini da sat-dva vožnje neosetno prolete. Nekada se čak desi da upoznate neke zanimljive ljude ili čujete interesantne stvari i korisne informacije.

Međutim, u poslednje vreme praksa ćaskanja intenzivno zamire. Kako se ko na svoje mesto smesti vade se mobilni i stavljaju slušalice u uši.

Niko ni sa kim ne komunicira.

S jedne strane je to logično, svi danas veoma cene svoj mir i privatnost. Trpilo za nepoznate nam je na minimumu. Niko ne želi da rizikuje da bude smoren potencijalno dosadnom pričom.

Međutim, čini mi se da se u toj praksi momentalne separacije i dizanja zidova predaleko otišlo. Sve veći broj ljudi zauzima stav kojim po automatizmu poručuje – i ne pokušavaj da mi se obratiš, ja sam iznad tebe.

Kao osoba koja veoma ceni svoju privatnost razumem odsustvo želje za komunikacijom ali ne razumem nabeđenu mrgodnost kao ideju iskazivanja ličnog integriteta. Isforsirana prepotentnost i smračeno lice nisu jednakost za integritet. Prosto nisu.

Svi danas naveliko pričaju o otuđenju, o neljubaznosti. Svi se žale na odsustvo kulture i manira u ponašanju. A većina tih kukajućih ni sami ne žele ni poluosmejak da upute nekom do koga sede par sati, kamoli da prozbore koju rečenicu.

Zatvaramo se u svoje ljušture čekajući neke savršene prilike za sjajna dešavanja. Čekamo idealne susrete i posebne ljude da njih udostojimo svog vremena i pažnje. Međutim u životu to baš i ne ide tako. U čekanju tih prilika i tih susreta ume i penzija da stigne.

Osmeh ne košta ništa. Par ljubaznih reči takođe. Ljudima treba davati šanse, jer i mi želimo da nam ih drugi daju.

A mobilni i slušalice, pa one nam svejedno ne ginu.

Ostavite komentar