Šminkanje

65

Naletim skoro na fejsbuku na sliku koleginice s fakulteta. Trgnem i pomislim – šta ovo bi. A bilo je to da se ona za neku prigodu profi našminkala. Al’ se malo preigrao taj ko ju je sređivao. Žena ne liči na sebe. A to kako izgleda nije lepo.

Šminkanje jeste osmišljeno da ženu učini privlačnijom, da se prikriju nedostaci a vrline naglase ali u konkretnom slučaju sve je bilo toliko prenaglašeno da je efekat bio skroz suprotan. Delovala je grozno jeftino.

Možda moj koncept šminke nije po standardu ali nekako cenim da je poenta uspešne da žena u isto vreme izgleda što lepše ali i što prirodnije. Da se ne vidi iz helikoptera da na sebi ima kilo i po pudera.

Suptulnost je suština. Mera.

No, mi smo se izgleda s merom davno oprostili. Sad je moto – samo da se šljašti.

Ono što meni k’o nepopravljivom realisti nikako ne ide u glavu je – ko tu koga zavarava. Imamo mi svi ogledala kući. I znamo kako izgledamo. A vala znaju i drugi. Niko od sebe pobegao nije i svi znaju da je svo to zamazivanje laž. I žene i muškarci. Svi znaju da je to veštačka i neodrživa slika. Ali svejedno, žene se i dalje masovno prenapadno šminkaju i onda ponosno kače svoje slike na net u ideji – ju, kako sam lepa i slatka. Ma neodoljiva. Ili to, ili se dobro isfotošopiraju i glume ludilo od prezenta.

A kad te iste žene vidite u lokalnoj radnji kako pazare bakaluk opet se trgnete. I u sebi pomislite – ajoj sestro koji je tebe voz pregazio. Uživo, vizuelno necenzurisane i s obaveznim pogledom – mrzim ceo svet, najpre liče na žene koje su odavno odustale od života. Isceđeno i besno. Netragom nestane namontiran osmeh miline. Onaj koji samo na netu postoji. Onaj koji se nakači da tamo neki ne pomisle da u životu loše ide.

A realno, svakom ide onako kako sam sebi uredi. I tu zamazivanje očiju (i lica) ne pomaže.

Od kako nisam baš u prvoj mladosti sve se ređe šminkam i ono malo što je pre bio standard. U nekom trenutku sam shvatila da nemam strpljenja da provodim sate u sređivanju. Ako je nekome najbitnija stvar da šeta vizuelno ultra priređenu ženu onda ta osoba meni nije bitna.

Ima tu malo i onog – e sad ću da budem antiprotivna. Nema sile da se uguram u taj veštak trend. To glumatanje – vidi me kako sam savršena, idealna, najlepša – nikako ne ide uz mene. Kao nijedne bore nemam, kao sva sam zategnuta i potpuno fit. Ma zajebite me toga.

A da neće možda nekom život da presedne ako moje bore vidi.

Meni brate kad se smeje ja se smejem. Pa šta košta. I neće puder il’ botoks da mi određuje mimiku lica. I kad se o prigodama malo sredim opet sam ista. Niko neće da se šokira kad me uživo vidi. (Od šokiravanja obično ide ono kad zinem.)

Volim sebe više od toga nego da mi život zavisi od popularnih vizuelnih laži. Od fabrikovanja iluzija a zarad malo isforsirane i isfolirane pažnje i nazovi komplimenata.

Jedno je pristojno izgledati i brinuti se o sebi. Sasvim drugo praviti od sebe nešto što ne postoji i nikad biti neće.

Ostavite komentar