Suočavanje s prevarom

heart-3336226_960_720

Kada je suočavanje s prevarom u pitanju ne postoji reakcija koja je ispravna. Nema kulturološki definisanog standarda pa da ga se pridržavamo.

Nema bontona kad je prevara u pitanju.

Ono što je konstanta za sve je osećaj poraza. Čak i kada se sluti da je ljubav u ćorsokaku niko ne reaguje u stilu – ma šta me briga.

Biti prevaren je udar ne samo na ljubav i vezu već i na to kako mi sami sebe doživljavamo.

Odjednom ostanemo ogoljeni pred (nametnutom) svešću da nismo dovoljni. I da nismo dovoljno dobri. Čak i onda kad znamo da jesmo, čin prevare uzdrma temelje svačijeg samopuzdanja. Pitanje je samo kako i koliko.

Neke potpuno slomi. Posebno one koji su svoju intuiciju isključili i za koje je saznanje o prevari iznenađenje. Posle te činjenice njihov život počinje da liči na pustoš koja je ostala iza uragana. Izgubljeni u vremenu i prostoru i bez ideje kud bi sa sobom. Kako preživeti taj bol.

Ono što svakako usledi su krugovi pakla okrivljavanja. Čas partnera, čas sebe. Sopstvene gluposti i naivnosti. Dovodi se u pitanje kako lična vrednost, tako i valjanost izbora. Mnogi se pitaju gde im je bila pamet, često se valjaju u blatu samosaželjenja. Neke obuzmu napadi jarosti i mržnje. Želja za osvetom. Pitaju se zašto su takav ološ u život pustili. Proklinji dan kad su sreli tog nečoveka.

Bujice teških reči i još grđih misli. Suze i vika. Očaj i bes.

Neki reaguju stamenije. Skoro da ne pokazuju svoje emocije. Iako se često u duši raspadaju glume čvrstinu ne želeći da dozvole drugoj strani da ih vidi kompleno poražene. Samo poniženje im je dovoljno, ne želu da tonu dublje nego što su već potonuli. Možda izostanu uobičajene scene svađe i histerije ali muka i teror teških misli koje ih opsedaju su potpuno isti.

Međutim, kad prođe prvi šok i neverica, kad se preživi glavni talas poniženja sačeka nas najteži deo priče.

Odluka šta dalje. Ostati ili odustati.

Neki i ne dođu do te prelomne tačke. Na saznanje o prevari, pravno rečeno, oštećena strana presavija tabak i brak odlazi u istoriju. (Uz manju ili veću kolateralnu štetu.) Za njih tu nema o čemu da se priča. Prevara je jednakost za kraj veze.

Na takav potez se odlučuju temperamentni ljudi, oni koji ljubav definišu onom čuvenom rečenicom – ili sve ili ništa. Kod njih nema rasprave – greh je neoprostiv. Pa čak i onda kada bi mogao biti.

Takođe, lako odlaze dalje oni kojima je brak već izašao na nos ili savim dosadio a imaju dovoljno dobru odstupnicu. Oni koji su samo čekali povod da na odnos stave tačku.

Nasuprot njima su ljudi koji će preći preko svake izdaje jer im je razlaz nepostojeća opcija. Razlozi mogu biti različiti. Za neke, uglavnom žene, je to stvar materijalnog, posebno ako ne rade i nemaju nikakve prihode. One sebe ubede da im je partner nužan i da moraju da zažmure. Takođe to je nevoljni izbor i za one koje nemaju podršku primarne porodice. One koje znaju da iza njihove odluke neće niko stati. Da će ih, štaviše, savetovati da ćute i trpe. U maniru, ma muško je to, šta te briga, dok izdržava porodicu nek radi šta hoće.

Za neke razlaz nije opcija zbog paničnog straha od partnera i njegove odmazde.

Za određen procenat žena razlaz nije opcija ne zato što ne bi mogle same, već što to ne žele. Neke prevaru doživljavaju kao povod da krenu u osvetu. Neće se one tek tako pokunjeno povući i ostaviti toj drugoj na tacni sve ono za šta su se borile. O ne, svoj partnerski status one utvrde k’o bunker. Razmišljanja idu u smeru – ne želiš me više, nisam ti dobra, e pa sad ću ti život zagorčati i debelo naplatiti sve. Nećeš se ti mene tako lako otarasiti.

Istini za volju tako reaguje i deo muškaraca ali iz drugih razloga. Zarobiti partnerku u neželjenom odnosu postaje vrsta njihove pobede. Nećeš ti lutko nigde dok ja to ne budem hteo. Iskomplikovati im život i ne dozvoliti da lako odu dalje postaje njihova misija.

Na žalost, mnogima se osveta čini kao jedini dobar izbor.

Oni praktičniji kreću u kalkulacije. Šta im se više isplati. Koliko bi razlazom dobili a koliko izgubili. Ponekad su te računice čisto materijalne prirode.

O ljudi moji, koliko samo naroda izabere da skrene pogled zarad komoditeta. Pljušte racionalizacije – ma ionako svi varaju, nemam ja živaca da krećem ponovo sve iz početka. Posebno ako druga strana iole elegantno ide u osvajanja novih teritorija i ne pokazuje indicije da želi da ode.

Tu sedenje na par stolica postaje prećutno prihvatljiva stvar. S kojom se prosto živi. Sem toga, ona postaje poput odobrenja da oštećena strana i sam krene u osvajanje.

Određen procenat ljudi svoje kalkulacije prevodi na domen emotivnog. Nesigurni u sebe i skloni omalovažavanju sopstvenih kvaliteta i izgleda kod suprotnog pola, tugaljivo i pomirljivo zaključe da ih verovatno niko drugi i ne bi hteo. Da im je stoga bolje da ostanu tu gde jesu.

Ono što je zajedničko za sve ove izbore je da oni to zapravo i nisu.

U njima nema ničeg konstruktivnog. Problematičan odnos se ne razrešava. Kreće se ili u osvete ili poricanje. Iz veze se u besu odlazi ali bez konkretnog određenja šta je razlog prevare. Ili u njoj opstaje ali opet bez suštinskog razrešenja uzroka problema.

Neki dakle nastavljaju dalje ogorčeni i besni. Povlače se u samoću i prezir ili pak kreću u pohod namirenja računa na drugim ženama i muškarcima. Neki ostaju ukopani u vezi u kojoj nisu srećni glumeći sklad dok polako odustaju i od sebe i od ljubavi.

Prevara tada postaje samo događaj iz kojeg niko nije izvukao pouku. Koji je samo još više produbio razdor nerazumevanja.

Nema tu pobednika, svi su gubitnici.

**Nastaviću se.

Ostavite komentar