Uvrede – moja priča

allef-vinicius-pPkApFirm0c-unsplash

Uvredili su me u životu nebrojeno puta. Teškim, poganim i zlim rečima.

Neki su svoje neodmerene i nepromišljenje izjave plasirali nesvesni da me povređuju. Neki su, štaviše, bili ponosni na izrečeno i u ubeđenju da mi čine uslugu, da me prosvetljuju.

Neki bi kako bi izustili shvatali šta su rekli. Ali znate kako ide

šta jednom kroz usta izađe nazad se ne može vratiti.

Onda bi krenulo izvinjavanje: jao slučajno mi je izletelo, stvarno nije namerno. Oni malo tanji s živcima besni što su se našli u takvoj situaciji bi iznervirano krivicu prebacivali na mene. U stilu – pa šta sad, omaklo mi se, preživećeš. Tebe ionako sve živo potresa.

I opet znate kako ide

ne kaže čovek ono što se već u mislima nije rodilo.

Posebna fela su oni koji su me namerno vređali iz nekih svojih razloga. Što im se nešto u vezi mene nije dopadalo pa su samo vrebali priliku da me „spuste tamo gde mi je mesto“. Ili što im nije odgovaralo to kako timačim svet i život pa su čekali neku njima zanimljivu temu da se osete prozvanim, pa da oni meni objasne da sam svakakva i nikakava.

Naglašavam – govorim o kvalifikacijama koje su upućene bez afekta. Ništa – krene svađa pa pljuše teške reči. O ne, ljudi bi se, bez provokacije, svesno ili ne prosuli. Objasnili mi ko sam i kakva sam.

Nekima sam na tim izlivima beskrajno zahvalna jer su me poštedeli razmišljanja o tome kako me vide i kako naš odnos na dalje treba da izgleda. Jer, složićete se, nećemo se igrati prijateljstva s ljudima kojima smo ispod nvoa. (Njihov renome valja da ostane neukaljan. Da da.)

Najgore je s onima za koje znate da su sve te brzoplete izjave pre stvar njihovog nezadovoljstva sobom nego sa mnom. Što im je radije od bavljenja sopstvenim životom i mukom bilo lakše da sude meni i mojoj.

A ubedljivo najgore je s onima koji su me moljakali da kažem svoje mišljenje, da budem iskrena, da im dam savet a onda me izvređali jer im se rečeno nije svidelo. A u stvari, nisu želeli ni mišljenje, ni iskrenost, ni savet. Želeli su da ih bezrezervno podržim i onda kada su srljali direktno u propast. Zapravo najpre tada. Želeli su da ih lažem, da govorim da su u pravu. Da pljujem druge umesto njih. Da im pričam bajke koje će ih još više u blato uvaljati.

Tada sam znala šta sledi, da ću kako god da postupim ispasti rogata i kriva. Izbora tu i nije bilo. Kakav god scenario da se odabere srećnog kraja nema.

Možete prigodno da lažete i onda živite sa svešću da niste pravi prijatelj, da ste samo još više podgrejali iluziju. Jer laž možda najbolje prođe u datom trenutku ali kako ne reševa problem uslede nove i nove situacije gde opet morate da lažete i samo produžavate agoniju.

Ako kažete ono što mislite, ma koliko to fino i odmerenim bilo, usledi ili pasivno-agresivno: ti mene ne razumeš, ti meni nećeš stvarno da pomogneš Ili diretkatan napad: ma nemaš ti pojma, ništa ti nisi shvatila, lupetaš gluposti. Samo neki se nisu na tome zaustavljali. Bilo je nužno i lično vređanje. Niski udraci. Ponekad i ne samo jedan.

A šta biva posle?

Kad dokačite nečiji ego tu razumne priče više nema, međutim, ipak se zapitate da li je nužno pustiti baš sve kočnice.

Bez obzira koliko je čovek tolerantan, psihološki odmeren i koliko mu je jasno zašto i kako ljudi dođu u situaciju da pogube sve repere, ipak izrečeno opstaje. I ima svoju težinu. Možete oprostiti ali zaboravljanja nema. Teške reči ostaju, ako ništa drugo ono kao podsetnik. Kao nevidljivi zid prema osobi koja nije umela da se zaustavi. Kao podignuta ručna. Upozorenje – pazi se, laki na jeziku.

Neke reči ne smeju da budu otpisane ni ako su u teškoj histeriji izrečene a posebno ne ako su usledile bez konfliktne situacije.

Ako ljudi misle da je u redu da vređaju manje-više zato što im ne imponuje ono što kažem to i NE MOŽE i NE SME da bude tek tako zanemareno.

Posle takvih situacija nije uvek nužno okrenuti se i otići. Nije čak nužno ni upuštati se u objašnjavanja o neprimerenosti izjave. Ali ono što jeste nužno je postaviti granicu i u svojoj glavi ali i prema osobi lakoj na obaraču.

Kada mi neko kaže – ti nemaš decu i nemaš prava da zineš o njima – (i slične i mnogo gore upakovane “mudrolije”), za mene je s tom osobom svaka dalja priča o mnogo čemu završena. Ako sam nekompetentna onda da poslušam. Samo posle nema ljutnje što Nada ćuti. Ili što je nema na radaru.

Kada mi kažu – ti nemaš muža i nemaš blage veze o ljubavi i braku – (i slične i mnogo gore upakovane “mudrolije”), za mene tu nema mnogo premišljanja šta dalje. Babadevojka će da proguta knedlu i zašnira. Ma samo vi meni mile moje ponosne supruge budite uparene, srećne i pametne na sve teme, ja se više ne mešam. Samo posle nema ljutnje što je Nada na distanci. Ili je nema.

O maštovitosti uvreda na račun mog izgleda i naravi i dokle je to išlo ne bih. Samo ću reći –

što neki ladno izgovore ja ni da smislim ne bih znala.

Međutim, na uvrede ne uzvtaćam, čak ni onda kada se grozno ponesu prema meni.

Da se razumemo, nisam nikakva moralna vertikala, nikakva svetica, niti nirvana skulirana, ma jok, nego čist inat. Neće mene niko na primitivnu ili malicioznu pljuvačinu srozati. Sile nema.

Samo posmatram. I beležim. A neke druge stvari i okolnosti odrede da li će me u komunikaciji i dalje biti ili sam prošlost.

Ali ono – puj pike ne važi – e to nema. Važi se, i te kako se važi.

Ostavite komentar