Verbalni obračuni – odluka je uvek na nama.

52

Svi mi ponekad kažemo nešto što nije u redu ili pak uradimo nešto zbog čega se pokajemo. Svima nama se takođe dešava i to da neke naše reči ili reakcije izazovu negodovanje okruženja (iz njima znanih razloga).

Dakle, svesno ili ne, mi ponekad „nagazimo“ druge ljude, a to kakva je njihova reakcija, ali i naš odgovor na nju, često je poligon VELIKIH nesporazuma.

To kako ljudi reaguju na neprijatnosti govori mnogo o njima ali i njihovom kapacitetu da uspešno razrešavaju konflikte.

Nego, da se manem uopštene priče, malo konkretizacije sledi.

Elem, kada smo dokačeni nekom izjavom ili ponašanjem, besni smo ili uvređeni i obično ne želimo da eksces prođe bez reakcije. Ne želimo da pokunjeno gutamo svoj jed već imamo potrebu da drugoj strani skrenemo pažnju da njeno ponašanje nije u redu.

U tom smislu reakcije idu u dva dominantna pravca.

Prvi podrazumeva kometare tipa:

• Mislim da to što si sada rekao/rekla stvarno nije u redu. Štaviše, mislim da je to vrlo nepromišljeno. Molim te da ubuduće malo više razmisliš pre nego što kreneš da donosiš konačne zaključke.
• Mislim da to kako si se poneo/ponela u ovoj situaciji nije korektno. Meni to liči na drskost. Stvarno bih te zamolila da to više ne radiš.

Drugi pak podrazumeva reči nalik ovim:

• Kretenu jedan, glupačo nedokucana, koristi mozak pre nego što zineš. Jbt, ti si stvarno kompletan retard.
• Idiote nabeđeni, ti nisi normalan/normalna kako možeš tako da se ponašaš. Jbt ništa dobro ne umeš da uradiš.

Mislim da je razlika jasna.

U prvom slučaju osuđuje se izdvojeni incident, stvar koja nije u redu ali se ne vređa sama osoba.

U drugom slučaju izdvojeni incident postaje povod, inicijalna kapisla, da se neko omalovaži i obezvredi kao ličnost.

Takvim potezom ne samo da se ništa dobro ne postiže već je reakcija sasvim obratna. Neumereno vređanje ima za posledicu da se druga strana odmah i sama nađe smrtno uvređena i krene ili u inaćenje ili u besno-histerični napad, odnosno, odbranu svog integriteta.

Sem toga, ta vrsta verbalizma opasno liči na ono – naletela mi situacija da se dobro istresem i čemer života svog na druge prospem.

Jasno je da u celoj toj priči niko nije na dobitku. Zapravo, svi gube. Konkretna sporna situacija se ne razrešava a jaz nerazumevanja se produbljuje. Međutim, i dalje popriličan broj ljudi reaguje agresivno omalovažavajući čak i na realno nebitne stvari ne shvatajući da vređanje nikada nikoga nije pameti prizvalo. Većina njih takvo ponašanje opravdava u stilu – ma nije to ništa strašno, to je bilo u afektu. To bi možda i moglo da prođe da je u pitanju izolovan slučaj jednom u godinu dana. Međutim, obično se radi o maniru u ponašanju koji je redovna, uobičajena pojava.

Takođe, momentalno afektiranje na sitnu neprijatost kao problematične etiketira ljude koji su im skloni a ne one zbog koji eksces nastaje. Rafalno vređanje je GOLEM problem onoga ko ga sebi dopusti, a ne onoga kome je namenjeno.

Zašto neki ljudi i na sitne nesporazume bljuju vatru?

Uglavnom zato što su nesigurni u sebe, zato što je njihovo samopouzdanje na klimavim nogama pa ih i sitni konflikti provociraju. Oni su stalno u vrsti straha i garda jer na svet oko sebe i ljude gledaju kao na dominantno neprijateljski raspoložene. Otuda se osećaju pozvanim i prozvanim da se i na nagoveštaj negative brane svim sredstvima.

U drugom slučaju radi se o ljudima koji imaju nacisoidne odlike ličnosti koji sebe doživljavaju kao savršene. Oni zato i sasvim benigne situacije tumače kao napad na njihovu ličnost što naravno zahteva momentalan i žestok odgovor i odmazdu. Burne reakcije zapravo ukazuju na NJIHOV veoma osetljiv ego i golemu sujetu.

Lično, nebrojeno puta su me nakitili ogavnim kvalifikacijama i popljuvali jer im se neke moje reči, reakcije ili tekstovi nisu dopali. Naravno, to nije prijatno, ponekad se čovek oseti zbunjenim i zapita – šta ovo bi. Iz čega ova drama nastade. Međutim, iako mi instiktivna misao bude – bože, kakav debil, ne izgovorim je. Pustim da prođe.

Ne odgovaram na uvredu uvredom. Ne gasim vatru novom vatrom.

Pre svega zato što se zapitam koliko li je neko nesrećan i nezadovoljan sobom da se tako lako oseti isprovociranim da krene da krljajući omalovažava druge.

Ipak, daleko sam od pitomine da na sve to gledam sasvim pomirljivo. One koji misle da je pljuvanje način da mi bilo šta poruče diskvalifikujem u smislu validnosti njenog stava.

Verbalnim šamarima se ne dobija uvažavanje. Dobija se šut karta.

Uvažavanje se stiče sasvim drugačijim pristupom i stilom komunikacije. Kratak fitilj ne mami na osmeh. Vala baš nikad.

Ostavite komentar