Veze ili bezveze

Ljubavne, porodične, prijateljske, poslovne … Život čine razne veze, nekad dobre a nekad bezveze.


Daj mi šansu

2017-12-30Priče

Ona i Maja su se znale dugo. Teško da je to bilo neko posebno prijateljstvo i bliskost. Ponešto zajedničkih interesovanja, ponekad bi se našle da se ispričaju i to je bilo to. Kad ju je pozvala obradovala se, ćaskale su o dešavanjima između kad je ona iznebuha ubacila – ma hajde da se vidimo. Idem večeras da se nađem s nekim društvom, dođi i ti, biće zabavno.

Pristala je, naravno. Teško žabu u vodu naterati.

Dogovorile su sve i našle se uveče. Koji minut kasnije pridružile su se društvu već zaselom u popularnom kafeu. Atmosfera prijatna, svetla prigušena, muzika tiha. Ipak, kafe joj se, iako lep, učinio nekako hladnim. Pomislila je - ma nema veze, svako je mesto dobro za priču. Tek onda je obratila pažnju na ostatak ekipe.

Dve devojke i dva mladića, nisu bili parovi. Svi savršeno skockani i sređeni. One doterane po poslednjoj modi, svaki detalj na svom mestu, oni takođe. Pomislila je - mašala dušo, al’ si ga omašila. Sasvim obično obučena i nenašminkana, među njima je delovala k’o upala s ulice da se skloni od kiše. To kao prvi šok.

A upoznavanje, uh. Devojke na nivou, u firmiranim krpicama i s teškom šminkom upadljivo snishodljivo su je gledale. Prva je ovlaš pružila ruku i ne pokušavajući da sakrije svoju nadmenost. Ni ostatak nije bio ništa bolji u ophođenju. Kiseli osmesi u skladu s etiketom koju su joj nalepili u trenu kada su je ugledali – nebitni mali stvor.

Njenom egu takva očita i nedvosmislena poruka kako je kotirana nimalo nije godila. Osećaj neprijatnosti je rastao i bilo je sasvim je jasno da će ostatak večeri biti čekanje da isto prođe. No tih sat-dva trebalo je slavno i dostojanstveno izdržati. Već dovoljno iznervirana znala je da se tu malo šta može popraviti i da je šansa da se fijasko izbegne sveden na promile.

Krenula je priča, neobavezni, jebeni kežualni razgovor na intelektualne teme. Nije ni pokušavala da se uključi. Ćutala je. Za njih, ionako, nije postojala. Kao vazduh. Ma ne, i vazduh je bio bolje kotiran. Kao da šmekuje, samo što nije počela samu sebe da miriše. Skoro demonstrativno okretanje glava. Našlo se društvo na istom stanovištu, moćni i jaki naspram seljanke. Valjda u strahu da nešto od njene niskosti ne pređe na njih k’o zaraza.

U jednom trenutku spontano je ubacila nešto. Nisu je registrovali. Kao da je niko od njih nije ni čuo. E tu se već razočaranje pomešalo s očajem. Isključila se. Razmišljala je o sebi i o njima. O diktatu izgleda, o smejuriji onih rečenica – važno je ono što nosiš u sebi, nije sve u izgledu i odelu. Personaliti je bitan. Samo niko da vam kaže da će vam taj personaliti biti priznat samo i isključivo ako se upakujete u najnoviji trend.

A dame, u maniru Kunderinom, nepodnošljiva lakoća življenja. Samo što na čelo nisu udarile pečat – vidi me kako sam lagodna u svojoj koži, kako sam kul i trendi. Pomislila je - i vi dušice drage imate ujutru krmelje u očima i bez te kile šminke izgledate ko grobovi. Al’ ovde imate uvežbane glamurozne poze i k’o fol umno cvrkućete svršavajući od miline.

Znala je, jebe se njima za nju. Za njenu pamet i dušu. Ma koga to uopšte zanima. Njihov nadobudni pogled je govorio - idi u svoj obor sirotinjski. Mada, pošteno, njoj tu, i među takvima, ionako nije bilo mesto. Čak i da ima lovu nikada ne bi bila jedna od njih. Štrčala bi sa sve Armanijem na sebi. Za sate sređivanja i maskiranja, za te prenemažuće performanse nije imala ni talenat ni živce. Uvek svoja, s parama ili bez njih.



U neko doba krenula je da razmišlja kako da izjavi nešto tipa – sad bih morala da idem. No, zazvonio je mobilni. Pogledala je ko zove i pomislila - Pole, brate moj belosvetski, fala ti, spase me mučenja i bede. Po bontonu trebalo je da se izvini, ustane i ode negde da priča s njim. Al’ je pomislila - za vas sam, snobovi nalickani, prostakuša i primitivka samo zato što se nisam preslikala kao iz izloga neke popularne radnje pa me zabole i za kulturu i vas sve zajedno.

Usledilo je dobrih petnaestak minuta priče. Zaboravila je na naduvane skotove od velegradske intelektualne i ostalo elite. Vratila je sebi osmeh na lice. Pred kraj razgovora skontala je da nešto nije u redu. Svi su ćutali i gledali je. Završila je, tad već sasvim oraspoložena, i rekla - izvinjavam se al’ nešto mi se nije dalo da budem fina i razgovor obavim napolju.

Krenula je da zausti – a sad bih ipak morala da vas napustim, kad se jedan od tipova nasmešio i rekao – savršeno govoriš engleski. Živela si negde napolju? Ne šećeru, institut za strane jezike u Jovanovoj, i pride, u školi sam učila, moš’ misliti, ruski. Al’ eto malo sam prirodno nadarena. Rekla je to dahu puštajući da i zadnja klapna njene suzdržanosti padne. Pomislila je - dame i gospodo, e sad malo i moje predstave.

Pozdravljam prisutne i ostavljam vas da visokoparno i umno raspravljate o najnovijim modnim i ekonomskim trendovima, novom romanu Orhana Pamuka i sineastičkom ostvarenju Džima Džarmuša. Ups, izlupetah se, možda i nije ništa novo snimio, izvinjavam se ako nije. A ti seko što na sebi u odelu, izraženo u evrićima, imaš više nego ja u celom ormanu probaj da se ne upiškiš od sreće i veselja kad sledeći put budeš držala predavanje o lepoti posla kojim se baviš. Sad vas, na opšte oduševljenje i radost, napuštam, odo da pasem travu na livadu i blejim a vi mislite umesto mene.

Pomenutu, potpuno šokiranu, oblilo je crvenilo, Maja se svim silama obuzdavala da se ne smeje naglas. Ona druga, što je nije dokačila glumila je uvređenost kao i jedan od muških. Drugi se smejao, ludo se zabavljajući.

Gledajući ga pravo u oči, upitala je – a smešno je, šta? Odgovorio je – jebo te, koji temperament, koja strast.

Nije rekla ništa, uzela je tašnu i izvadila pare, do u dinar koliko ju je koštalo to što jedva da je gucnula, i dodala - napuštam vas gospodo, evo pare, ne dao bog da mi neko od vas piće plati.

Stigao ju je na izlazu i rekao - gde idemo sad nas dvoje. Pogledala ga i nasmešila se cinično – nas dvoje nigde, gde ćeš ti, a i to me zabole.

Nemoj biti na kraj srca - rekao je to i izgovorio njeno ime. Vidi ti ovo - štrecnula se - on je zapamtio kako se zovem. Opa. Ponovo ga je pogledala i hladno mu rekla - šećeru, ne cenim previše isključivost kod ljudi. I nastavila - da me Pol nije zvao bila bih vazduh, k’o što i jesam za takve kao što si ti. I šta sad treba, da se obeznanim od sreće jer si me udostojio svoje pažnje. Šta očekuješ ti uopšte od mene.

Više se nije smešio, samo je rekao – da mi daš šansu. Onu koju ja tebi nisam dao. Budi bolji čovek od mene.

Ćutala je. Stajali su neko vreme koji korak dalje od kafea. Napokon je progovorila – ok. Idemo. Ali ja biram gde.

Važi – odgovorio je.

Želiš da podeliš ovaj tekst? Klikni ispod:


Ostavite komentar

Napišite komentar...
Pošalji
Poništi