Veze ili bezveze

Ljubavne, porodične, prijateljske, poslovne … Život čine razne veze, nekad dobre a nekad bezveze.


Kako se zauzeti za sebe

2019-03-11Ljudi i ćudi

Rekla bih da je jedan od većih izazova, da ne kažem problema, mnogih ljudi da se zauzmu za sebe. Da istraju u onome što žele, da svoj stav prezentuju kao jednako važan kao i stavovi drugih ljudi. Da ne čekaju beskrajno da se sklopi pravi trenutak i prava situacija da istupe sa svojim idejama...

To svakako jeste nimalo naivan izazov posebno u današnje vreme imajući u vidu da sada neki ljudi vrlo agresivno nameće svoje mišljenje bez imalo takta i obzira. I da se, štaviše, takvo ponašanje na različite načine promoviše i izjednačava sa pobedničkim.

Međutim, pitanje zauzimanja za sebe, (kako ja to doživljavam), uvek se na kraju svede na to koliko nam je nešto bitno. Ljudi se izbore za ono do čega im je zaista stalo. Skupe snagu i dobiju petlju onda kada im je nešto istinski životno bitno i značajno. Tada se zaboravlja na strah i sva ona zaglušujuća pitanja i zebnje o ishodu.

Kad je biti ili ne biti, nema povlačenja. Kada je ulog ogroman, nađe se način.

Ono na čemu se „gine“ su stavovi i ideje koje nam jesu bitne ali ipak ne toliko da bi se lako otrgli kalkulacijama:

• šta ako sve krene po zlu,
• šta ako se nekom bitnom zamerim,
• šta ako me ismeju,
• šta ako ne uspem lepo da iznesem svoju ideju ….

Mi se premišljamo onda kada želimo pozitivan ishod ali bez velikog rizika. Tada pokušavamo da nađemo pravi trenutak, savršen sticaj okolnosti a usput se nerviramo. Naravno, bez živčanluka ne ide. Nerviramo zbog svoje nesigurnosti i neodlučnosti, zbog drugih koji svoje (bez i da dobro razmisle) samo istrtljaju. Zbog onih koji ćute a sve rade ispod žita. Nerviramo se i kidamo a opet se tešimo da mi takvi i ne želimo da budemo. To nam je ispod časti.

Sve je to potpuno uobičajeno i sasvim normalno. To je odlika ljudi koji su promišljeni ali u isto vreme i emotivni.

Ipak, u celoj priči o (uslovnoj) nesposobnosti da se zauzmemo za sebe najveći problem su relacije s bližnjima. Sa onima do kojih nam je najviše stalo. Sa onima za koje nas vežu emocije.

E tu se stvarno „gine“.

A zašto?

Zato što kada se osetimo na neki način povređeni i iznevereni nas preplave i parališu emocije. Iz nas pokulja razočaranje i u glavi se roje pitanja:

• kako drugoj strani nije jasno da nas je povredila,
• kako može da bude tako bezosećajna i surova,
• kako ne može da razume da nam to smeta, da nas uznemirava,
• zašto uporno radi istu stvar za koju zna da nas izluđuje,
• da nas stvarno voli i poštuje ne bi to uradila.

Onda u tom stanju rezigniranosti i malodušnosti ili krenemo u svađu ili svoj bes i očaj progutamo. Davimo se u samosažaljenju ili se jalovo nadamo da će druga strana jednom ipak shvatiti.

Ono što ne razumemo je da konflikt koji nas emotivno uzdrma nije problematika onog koji nas je povredio, već naša. Da je on posledica naše nesigurnosti u sebe. Nedovoljne ljubavi prema sebi. Za nas neke stvari imaju emotivnu težinu zbog lične istorije povređivanja ali vrlo često informacije o tome s bližnjima ne delimo. Vrlo često ostavljamo na njima da dešifruju šta nam i zašto smeta.

A znate kako ide sa dešifrovanjem? Može ono i te kako da se otegne, uz sav rizik da se do rešenja uopšte i ne dođe.



Suština je u tome da kada se osetimo povređenim da ne krenemo po automatizmu da se ili sažaljevamo ili kudimo drugu stranu. Da kažemo sebi – STOP. Stani i smiri se. A onda da postavimo sebi par pitanja:

• Da li on/ona stvarno zna zbog čega mene to učinjeno ili rečeno toliko nervira i potresa?
• Da li on/ona ima sve činjenice zašto je to za mene toliko problematično. Ili ih zna samo delimično.

Kad na takav način posmatrate stvari mnogo se lakše smirite. I lakše nađete snagu da sa onim do kojih vam je stalo razgovarate i kažete im sve. To jeste vrsta ogoljavanja i za većinu je ono zastrašujuće. Međutim, to je jedini način da se ljudi istinski razumeju i prihvate. I da se izbegnu nepotrebni konflikti. (Većina, na žalost, i dalje najčešće bira da ćuti u tišini. Do sledećeg ekscesa.)

A možda može i ovako.

Kad se smirite, tog ili najkasnije sledećeg dana, kad procenite da je druga strana ok raspoložena i nigde ne žuri, zamolite je za 10 minuta vremena (duge priče odbijaju) da joj nešto bitno ispričate. Kažete joj to sa osmehom, da se ne oseti ugroženom i prozvanom. Takvu molbu niko ne odbija. A onda smireno i sažeto (to posebno pocrtavam) objasnite zašto vas nešto nervira. Iznesete samu suštinu problema. Kad ispričate ono što vas tišti zahvalite se na pažnji. I naglasite kako vam mnogo znači to što ste svoj problem podelili.

Verujte mi, posle takve priče druga strana će vas i više voleti i više poštovati. Laknuće njoj jer će vas bolje razumeti i znati kako treba ubuduće da se ponaša a laknuće i vama jer ste skinuli golem teret sa sebe.

A ako vas brine sasvim drugačija reakcija, podsmeh, omalovažavanje ili otpisivanje vaše muke kao glupe i smešne, i takva reakcija je na svoj mučan način dobitnička. Ako druga strana ni tada ne može da vas ispoštuje, zapitajte se – kada će to moći i hteti. Takve situacije đavolski bole ali vam u isto vreme daju saznanje o tome koga volite. I daju manevarski prostor da sa sobom razrešite šta vam je dalje činiti. Takve izdaje bole ali kad se sve sabere i oduzme nemerljivo više boli život u kolosalnoj laži.

Želiš da podeliš ovaj tekst? Klikni ispod:


Ostavite komentar

Napišite komentar...
Pošalji
Poništi