Veze ili bezveze

Ljubavne, porodične, prijateljske, poslovne … Život čine razne veze, nekad dobre a nekad bezveze.


Zanimljiva mala

2018-12-29Priče

Zavaljena u stolici kuckam poruku kumi i pomalo gledam Tv. Film već viđen. Par puta zapravo, al’ teško ovih dana premijeru dočekati. Nije ni čudo uz toliko kanala. Veče k’o i svako drugo, jedno u nizu istih. Neki izbor ionako nemam: komp, Tv, knjiga. To mu dođe to.

Trgne me zvono. Mahinalno pogledam na sat i zapitam se ko bi se to mogao nenajevljeno pojaviti ispred mojih vrata koji minut posle 9. Dok idem prema njima sine mi, ma garant predsednik kućnog saveta skuplja mesečni harač po zgradi. To je njegov manir, niko ne može da se vadi da u to doba nije kući. Otvaram vrata s namontiranom facom - koliko sada treba da se izujem - očekujući da ugledam karikaturalni lik predsednika.

Kad ono!

E tu se kadar zamrzava.

((S naporom retrospektive i rekonstrukcije (s mesta zločina) pokušavam da se setim kako sam izgledala i šta je bila moja prva misao kada sam ugledala to lice. Nisam sigurna da je to bilo iznanađenje. Znate one zabezeknute face kada ugledate nekoga za koga se mogli da se kladite u velike pare da ga nikada više nećete videti. Mislim da je to pre bila zapitanost i radoznalost čemu dugujem posetu. Nikakva šokiranost, reakcija tela da ustuknete ili poletite u zagrljaj. Nikakvi zvučni efekti, da ne kažem vrisak ili uzdah. Ništa nalik tome. Samo pogled upitanosti i možda mali, jedva primetan, sen preko lica i malo zarozavanja čela u neverici. ))

Stojim i gledam ga. Bez reči. Ne osećam ništa.

U neko doba me pita - mogu li da uđem. Pomerim se i propustim ga. Ćutke.

Počinjem tada intenzivno da razmišljam zašto je tu. O razlozima. Manem se odmah ideja koje mnogim ženama u želji naknadne moralne pobede padaju na pamet. To samo u herc romanima i filmskim ljubićima slabije kategorije ima. U realnosti ne pije vodu. To da mu nešto od mene treba. Usluga, pa ne baš. Realno, a šta bi njemu od mene trebalo. Ništa, taj već sve ima. Želja da me vidi posle toliko vremena, ma nije nego. Da nije ostao bez pola familije i prijatelja pa ga sentiment, duševni nemir i kajanje u kandže uhvatili. Ili osećaj krivice, ne daj bože.

Ne znam koliko to moje mentalno naprezanje da smislim razlog zašto je tu traje ali u jednom momentu shvatam da nemam želju da komuniciram s njim. Zapravo, onaj deo uvod i razrada - kako si, šta ima. Ono obavezno žvakanje pre nego što saznam ono što me jedino zanima. Koji sekund kasnije shvatam da, u stvari, uopšte ne želim da slušam taj deo priče. Ne želim ni nagoveštaj prijateljskog tona. Kao mi ćaskamo, pozicioniramo se, gde je ko od nas sada. Njegovo kampovanje na vrhu i širenje imperije. Varijacije na temu kako opstati u bogatstvu i još ga uvećati. Ne zanima me to, a još manje da pričam o mom običnom životu. Ono, skromno i mirno, koliko se može.

A tek o ljubavi ne bih.

Opet, ne želim da moje pitanje bude grubo, ne želim da pomisli da u njemu ima jeda. Jer davna je sve to istorija. U stvari, dobro se znamo za bilo kakva prenemaganja.

On ne progovara, gleda me nekim neodređenim pogledom, ozbiljan, ali ne onako njemu svojstveno skilirano opušten.

Ok, pomislim, hoće da povučem prvi potez. Neka bude tako.

I, čemu dugujem ovo iznenađenje?

To je bilo pitanje, začinjeno suzdržanim osmehom. Tek takvim da nije odbojan ali ni kez ironije. Jer ne osećam se izdignuto. Nisam na moralnom pijedestalu pa kao sad gledam na njega s visine u tripu - na noge si mi došao. Ili ono - kako god bilo i šta god bilo ovim je činom pravda zadovoljena. Pobednik sam ja.

O ne. Kakva pobeda. Ne postoji ništa što se može desiti, reči koje mogu biti izrečene da se pobriše činjenica da sam bila samo usputna stanica moćnom muškarcu koji se nehajno poigrao emocijama zanimljive male. Međutim, ipak nedovoljno prezentne za njegov svet. Simpatična epizoda u ciklusu nemoguće veze. Tu zverku znam i te kako dobro. Nema tu upadanja u zamku. Taj je gospodar igre i pobednik. Uvek, samo je pitanje koja je kolaterala luzera. I kolika.

Hteo sam da te vidim – odgovara.

Počinjem da se smejem i dodajem - e, dragi moj, aj’ se manemo kurtoazije, nego pričaj, ubi me radoznalost.

Nasmeje se i on i kaže - uvek si bila pomalo luda.

Da, da, nikad od mene normalno žensko neće biti, ni pet kurseva za damsko ponašanje mi ne bi pomogli, operisana skroz na skroz, sve to znamo, nego pričaj ono šta me interesuje - izgovorim to u dahu.

Možda u manjku ženstvenosti ali ne bez šarma – nastavlja on. Ali mene taj deo priče ne zanima. Nećemo se raspričavati o mojoj prirodi i karakteru, to ne. Prekinem ga - da sve ok, sve se zna, čekam.

Imam jedan predlog za tebe, moglo bi se reći poslovan.

Vau, sad sam definitivno zaintrigirana. Krenem u momentu da razmišljam šta bi to moglo da bude. Počinjem sistemom eliminacija. Da izigravam Monikicu to mu sigurno ne treba, damu za operu takođe. Niti se uklapam a, sem toga, ima on takvih na legeru i te kakav broj. Ni intelektualnu elitu u obličju roda ženskog, i za to ima primerke. Najpre će biti da mu treba, iz nekog razloga, neko vrlo specifičnog stava i duha. S takvima slabo stoji, a tu se uklapam k'o kec na jedanaest.



U trenu iz sećanja izleće rečenica - čudna si ti ptičica, mala. To je najviše što za njega jesam bila, neobičan lik. Ne verujem da me išta sem toga izdvaja. Za njega bar. Da, to je to, ponešto moje čudne naravi u službi njegovoj. Jedino logično, zapravo. Sve u službi njegovog visočanstva.

Kao da čita moje misli progovara - treba mi neko nalik tebi, tog stava i kreće da objašnjava o čemu se radi. Dok priča njegovo lice poprima tako prepoznatljiv izraz. Onaj koji sam zapamtila navek. Dobar trgovac (ups, menadžer to mnogo bolje i modernije zvuči) u naponu smišljanja ideje kojom ostvaruje maksimalnu dobit. Korist sto na sto. Lajt motiv njegovog života. Uz briljantam um, tu mu je malo ko dorastao igrač.

Kapiram veličinu izazova, nikakva priča o biznisu, nekom konkretnom dilu. Za to mu nikakvo žensko ne treba, ni kao pratnja a kamoli kao deo predstave. Ne, ovo je igra moći, odmeravanje ko je jači, to ga skoro magično privlači a to je još i bitnije od sklapanja bilo kog posla. Dugoročno gledano mnogo bitnije i od velikih para.

Znam o kome mi govori, pominjao je par puta tog gospodina u poodmaklim godinama, ekscentika, istinitije čudaka, koji pliva u lovi i hirovito živi. Pominjao je takođe kako bi bilo savršeno da njihovu komunikaciju nekako prevede od sasvim površne na neki viši nivo. To bi bio uspeh, i ne samo u smislu veza i otvaranja novih poslovnih mogućnosti. Zapravo najmanje to. Biti u krugu prijatelja takvog čoveka više je od uspeha.

Sad mu se pružila prilika. Pozvan je na nešto nalik pikniku na salaš u vlasništvu dotičnog. Ali to je sve samo ne fensi roštilj u kvazi prirodi u orkestraciji bogataša sa sve keteringom i ostalim arsenalom udobnosti. Pominjani ima neke sasvim druge ideje provoda ili moguće iskušavanja ljudi. Ništa od komfora tu nema ali ni glumatanja. Posebno ne u izvođenju pripadnica ženskog roda. To ne trpi.

Završava priču i kaže mi - znam da je malo uvrnuto i neuobičajen predlog, ali razmisli. Ne moraš odmah da mi odgovoriš, znam da mnogo tražim ali moguće bi i za tebe to bio zanimljiv izazov i iskustvo. Izgovara to zavodljivo se smeškajući. Tako klasično. Taj osmeh bi trebao da me emotivno otopi, a reči podiđu mom egu.

Moja pratnja na takvom mestu, o to bi bio pogodak, i to kakav. Dođem skoro kao egzotika u svakom smislu a posebno mentalnom. Na meni bi se moglo profitirati, dakako.

Dodaje - naravno, zahvalnost bi bila višestruka.

O da, bila bih pošteno isplaćena. Po učinku. Blagi bože.

U tom trenutku, smešim se i dalje ali iz sekunde u sekundu tonem i muka mi je. Isplatiće me za dobro obavljen posao. Malo prirodnog ludila u mom stilu za prikupljanje poena, za skok na lestvici moći. Isplaćena za imanje stava i ponešto duše, jer bez nje stav je samo poza.

Znaš - progovaram s knedlom u grlu - nije to za mene. Ipak je malo previše, nisam sigurna da sam tome dorasla. Nije to moj svet, osećala bih se kao pod reflektorima a onda, bolje ne, mogla bih da zabrljam, kapiraš. Govorim mu to jer liči na smislene argumente odbijanja iako bi deo mene mnogo šta dao za tu predstavu, za taj adrenalinski uzlet. Kad je mene koga strah bio, i kad sam se to reflektora bojala?! Ali te laži prolaze.

Želim da ode, da što pre nestane. I neka sam glupača ponosna i šta god, al’ preko mene sebi dizati spomenik neće. Ne na račun moje duše.

Ustaje, kaže mi - ok, ali ipak razmisli još malo, ako se predomisliš naćićeš me na ovom broju. Pruža mi vizit kartu. Odlazi.

Zatvaram vrata i molim se bogu da je to zadnje što sam ga videla. Džaba trening, taj će čovek uvek imati moć da me rastuži, da pogodi tamo gde sam najosetljivija. Uzdahnem, odmahnem glavom - e draga moja, sve je biznis, sve se da pazariti. Ne mari istorija, ružno se prebriše očas posla. Sve za cilj. Njegovo je da proba, moje da ...

Cepam vizitku i naglas izustim - kud amneziju na mene nisi dobio, k’o što jesi na to kako si iz mog života otišao. Al’ to sa amnezijom ide vrlo selektivno. Po potrebi, i trendu.

I dalje stojim i pomislim – što nije bio blesavi komšija, ma koliki harač tražio. Ovaj što ode, zauvek nadam se, e taj što je koštao, ništa para ali...

(((Napomena - pisanje u trećem licu jednine nije baš uvek nužno. Zar ne?)))

Želiš da podeliš ovaj tekst? Klikni ispod:


Ostavite komentar

Napišite komentar...
Pošalji
Poništi