Volite drveće. Da li ste sigurni?

landscape-3593118_960_720

U firmi u kojoj sam radila nestalo je interneta. Kolaps. Ne može da se radi sa strankama. Sledstveno – manji priliv novca. (JOJ u lovu ne dirajte.) I džaba opravdanje da nije do nas, da je viša sila, neće narod da čeka, ode dalje.

Ispostavi se da je problem do prekida kabla, a oni skriveni u krošnjama drvoreda. Majstori krenuli da traže. Potrajalo je nekoliko sati dok je locirano gde je tačno prekid i problem rešen.

 A za to vreme imali smo performans vlasnice. Jebalo ih drveće, šta će ovde tolika stabla, to treba sve poseći, zašto se to ne orezuje, stoka bezobrazna ne rade svoj posao a plate primaju.… Kitilo se tu sočno i naveliko.

Koji mesec kasnije prozvani su prošli i orezali grane koje smetaju. Komentar je bio – na šta ovo liči, kakva je ovo smejurija, kakvo je ovo ruglo, pa to se tako ne radi.

To koliko mi volimo prirodu je direktno proporcionalno koliko smo za nju konkretno nezaiteresovani.

Tamo negde u šumi i parku, tuđoj ulici, ma to je milina. Lepota i idila. Ali pod prozorom, ne dao bog da krivo bude za nestanak struje, ili šta god  – ma seci to sranje, nije mu tu mesto. Ili lepše upakovano, pa što su ga tu i sadili ako će da smeta. Što se ne ugledaju na civilizovan svet to je tamo  …. drugačije rešeno.

Ali ne samo to. Imamo mi celu kolekciju primedbi na “voljeno” nam drveće:

  • pa zašto su kestene (…) sadili, može plod šoferku da mi razbije,
  • joj ta lipa je tako lepljiva, zar ne može nešto drugo,
  • ma udavi ta topola s macama, podavismo se kući od alergije,
  • uleće mi ono sranje od breze, jasena (spisak podugačak) u kuću, kola, kakva propast,
  • ko će to lišće da kupi, nakuplja mi se u olucima, samo problemi,
  • ma to je previsoko, to treba seći, na kuću će da mi se sruči ako dune jači vetar.

Svi bi aleje i drvorede stogodišnjih platana ali tamo negde drugde gde ne smetaju. Ali inače svi vole drveće.

Istina je da mi najviše volimo – KOMFOR.

I još jedna zanimljiva stvar koliko ljudi vole prirodu. Navešću primer iz moje ulice. Ona je specifična po tome što ima mnogo zelenila. S jedne njene strane dobrim delom nema stambenih objekata. Ona se tu graniči sa oglednim površinama Instituta za zaštitu bilja i životnu sredinu i Inepa. E taj deo koji je ponegde nalik šumi komšije mnogo vole. I visoko cene pa ga obilato nagrađuju svojim šutom i đubretom. Jer gde drugde ga izbaciti nego u tu gde se NE VIDI!?

Da se ne zavaravamo, nije to đubre stiglo iz Babušnice nego je kolicima ili kantama samo preko ulice prebačeno. A uobičajen argument – ma to su samo nesavesni pojedinci i primitivci, ne pije vodu. Ma da, sve sami izolovani slučajevi budala i primitivaca pa tako na potezu od 200-400 metara imamo desetak mini deponija. AHA.

Da je stvarno do nemara pojedinaca mi bi bili najčistija zemlja u Evropi. Ali nije tako, to je manir. Kreće od pikavca, maramica, limenki, pa ide na dalje. Jer, jaka stvar, nije to MOJE.

E zato što ništa nije NAŠE, zato i jesmo tu gde smo.

Ostavite komentar