Zašto se ljutimo zbog gluposti?

58

Jesi videla kako je ona prodavačica neljubazna.

Jesam.

Ne mogu da verujem kako može da bude takav kreten. Pa ne može tako da se ponaša prema ljudima.

Ok, videla sam. Hajde da se bavimo nekim drugim temama.

Ako tako nastavi niko joj više neće ući u radnju. Ona nije samo odbojna ona je nekulturna i drska.

Dobro, nećemo više da pričamo o njoj.

Pa kako da ne pričam, ti ne kapiraš koliko me je iznervirala. Ne mogu da razumem kako ljudi postanu tako bezobrazni.

U redu, iznervirala te je. Upropastila ti je 5 minuta života ali daljom pričom o njoj upropastiće još 25 minuta. A možda i sat-dva. Razmišljajući o celoj situaciji setičeš se još gomile budala koje su ti zagorčavale život. I sve po sistemu asocijacija na kraju ćemo završiti u opštem bedaku i očaju.

Bože kako si ti neosetljiva, ti uopšte ne razumeš kako se ja sad osećam.

Da li vam je poznat ovaj scenario? O da, jeste. Svima je poznat.

Usputna neprijatnosti se završi višesatnim kukanjem. I pride negativnom kvalifikacijom na račun onog ko ne bi da sluša o njoj. Ali druga strana nije tog mišljenja, ona bi detaljnu elaboraciju na temu. A sve osim pokornog slušanja se označava kao nerazumevanje i odsustvo ljubavi i podrške. JOJ.

Kada nekoga iznervira nebitna ili osoba koju prvi put u životu vidi, (i pitanje je da li će je ikada više videti), padanje u vatru nije baš adekvatna reakcija. Zašto?

• Raspredanjem priče upropašćuje se raspoloženje onima koji su već neprimerenim gestom povređeni. Pričom dešavanje eskalira i od realno male neprijatnosti poprima oblik velike nelagode.

• Pričom o ružnom nelagoda ne nestaje. Naprotiv. Samo se nižu novi i novi dokazi o tome kako su ljudi pokvareni i kreteni, kako je svet grozno mesto, kako je život postao sranje …

• Raspredanjem priče o nekome ko je bio loš on se ne može popraviti. Većina ljudi koji su drski uopšte nema svet o posledicama svojih postupaka. A o delotvornosti priče kojoj oni uopšte nisu prisutni, ne treba trošiti reči.

Međutim, ljudi i dalje masovno gube živce na nebitne ljude i situacije. Par neprimerenih trenutaka pričom postaju razlog višesatne iziritiranosti a ponekad i besa. I to oko stvari na koje nemaju ama baš nikakav uticaj.

Svet je takav kakav je, ljudi takođe. Idealno ne postoji. Čak i da se u četiri zida zatvorimo ne možemo se izolovati od izazova. Ako ne konkretni ljudi, izludeće nas javne ličnosti, vesti koje do nas stižu…

Šansa da ostanemo bez materijala za ljutnju ne postoji.

E tu se onda postavlja nekoliko bitnih pitanja:

• Zašto neki ljudi stalno primećuju samo ružno i o tome naveliko pričaju, opterećujući i sebe i bližnje. Plus ih kvalifikujući kao nedovoljno empatične ako i sami ne reaguju na isti način.

• Zašto im je nužno prenaglašavanje i fokus samo na loše.

• Zašto im je toliko nužna potvrda da je svet grozno mesto.

• Zašto im je nužno da 5 minuta nebitne gluposti pretvore u beskrajnu besedu o negativi.

• Odakle dolazi taj poriv za konstantnim primedbama.

• Šta ih to sprečava da tuđu budalaštinu otpišu kao nevažnu (što i jeste) i bave se kreativnijim stvarima.

• Šta njima stanje stalne napenaljenosti na povređenost i zvocanje donosi.

Umni ljudi kažu da se iza potrebe da se vidi i uoči samo loše krije nedovoljna ljubav prema sebi. Suština je u tome da ljudi poređenjem s tim lošim, sami sebi izgledaju mnogo bolje.

Ono što skloni uočavanju mana ne razumeju je da se tom jalovom pričom iscrpljuju oduzimajući sebi snagu za istinsko bavljenje sobom. Za realno podizanje samopoštovanja.

Lično, kad me iznerviraju, kad mi po ganglijama kolce zaigraju, prvi impuls mi je da pobesnim i krenem u ili svađu ili kuknjavu. No, brzo se primirim i kažem sebi – ma nećeš ti stoko nekuturna meni ni 2 minuta više živce kidati. E sad ću namerno srećna da budem. (To vam je pravi srpski inat.)

I da znate da deluje. Ako neko mora nerve da mi tanji biram da to budu oni bolji od mene. Nebitna boranija tu čast nema. Da neću možda budali da objašnjavam koliko je glupa. Sile nema. Imam ja preča posla.

Ostavite komentar