Zašto se ne svađam s ljudima

18

Kao klinka sam bila opasna na jeziku. Nije da sam baš išla okolo i provocirala narod ali kad bi me dokačili umela sam da odgovorim. Kratko, jasno i jebitačno. Doduše, bilo je tu i svađa i žestokih sukoba. Umelo je s vremena na vreme da leti perje na sve strane.

I dalje ponekad imam upečatljive izjave kad mi nedokazani skaču po živcima međutim svađe više nisu opcija u mom životu. Odavno.

Volela bih da mogu da kažem da sam se rano produhovila i shvatila koliko je to pogrešan prilaz razrešavanju konflikta ali razlog je bitno drugačiji. Istina je da sam zbog bolesti izgubila na jačini i moćnosti glasa tako da više nisam mogla da se nosim s ljudima u bilo kakvim raspravama. Naprosto bi me nadvikali. I to lagano.

U samom početku sve je to bilo jako frustrirajuće. Činilo mi se kao da mi je odjednom neko ukinuo pravo da kažem šta mislim. Međutim, vremenom sam na celu stvar počela da gledam bitno drugačije.

Sada svađe doživljavam kao nešto vrlo negativno. Kao nešto što konflikt samo još više produbljuje. Posebno ako ljudi sebi dozvole da se u afektu baš izlupetaju. Da vređaju i prete.

Svađanje vidim kao vrstu istresanja. Onog koje je posledica potiskivanja emocija.

Ljudi prečesto ćute kad im nešto zasmeta obično očekujući da druga strana treba sama da shvati da je pogrešila. To u realnosti, međutim, ne pije vodu. Biva – na šta se ne žalite, kao problem ne postoji. Ono što je nama logično ili bitno drugima uopšte ne mora da bude. Ljudi nisu vidoviti a nisu ni previše radi da se bave pretpostavkama. Čak i kada su stvari očigledne, kada je nečije ponašanje nedvosmisleno loše, verujte mi, ako na to rečima nije ukazano druga strana će očas posla zaboraviti svoju brljotinu. (I rado je ponovi.)

Kad se jed skuplja na duže staze naravno da dođe dan kad para mora napolje ali onda druga strana celu tu situaciju vidi kao sasvim neprimerenu eksploziju besa koja ničim nije zaslužena. Druga strana nema pojma da se tu skupljalo i skupljalo, krčkalo i krčkalo. Ona sebe vidi kao nedužnu žrtvu i naravno da reaguje burno braneći se i usput iznoseći dokaze svoje zakinutosti.

Tada nastaje cirkus. Eskalira mržnja i bes. Padaju teške optužbe i kvalifikacije. Pljušte uvrede i psovke. Ne preza se ni od laži i nimalo naivnih pretnji. Ljudi se pokažu u ubedljivo najgorem svetlu.

Kad se situacija napokon nekako smiri niko ne osvane kao pobednik. O ne. Niti problem biva razrešen. Samo se nastavlja dalje ali s dodatim materijalom za neki budući verbalni meč.

Elem, dragi moji, ako nešto zasmeta – reaguje se odmah. (Inače, durenje se ne računa kao reakcija. Ni uvređenost.) Srpski valja reći šta nije u redu i zašto. Pri tome argumente valja izneti jasno i sažeto, kulturno i smireno.

Kako će druga strana da reaguje, to se ne zna ali to je jedini način da primedbu prihvati i uvaži. Čak i ako je ne uvaži ona nema ama baš nikakav razlog i povod da pada u vatru.

Ono što mnoge ljude sprečava da odmah reaguju na ono što im zasmeta su iluzije da ako nas neko stvarno voli onda mora da nas razume i to 100% i bez obzira kakve informacije mu šaljemo i koliko ih selektujemo. To bi bilo super ali to je samo jedna u nizu (ljubavnih i komunikacijskih) bajki. Još jedna od njih je očekivanje da druga strana neke stvari mora sama da nasluti, da nije prava stvar ako mora da se crta. Međutim to ne funkcioniše tako u stvarnom životu.

Svađe su zapravo dokaz da ne umemo na pravi način da komuniciramo, da se uzajamno ne vidimo i ne razumemo. Da gajimo zablude i iluzije. Da bežimo u poricanja. …

Druga stvar zbog čega su svađe toliko pogrešne je to što se teške reči jednom izrečene nikada više ne mogu povući. Ljudi ne zaboravljaju kada ih ujedu za srce. Čak i kada to silno žele. Iako su reči danas jako jeftine, sve su jako jeftine, sem onih u afektu izrečenih. Te su k’o u kamenu isklesane.

Inače, obično sam dovoljno smirena kad me provociraju na svađu. Da se ne lažemo, daleko sam od nirvane ali kažem sebi – broj, Nado broj. I dodam, nemoj da se pecaš na tuđ živčanluk i histeriju. Takođe, gledam uvek da ako ikako mogu fizički se udaljim od osobe koja je zapenila.

Međutim, takva reakcija se većini ljudi (gle iznenađenja) ne dopada.

• Neki ljudi žele pošto-poto da im budem objekat na koji će izbaciti sav svoj čemer.
• Neki pak na silu žele da izvuku iz mene neku pogrešnu rečenicu da bi sebi dali formalno dopuštenje da se onda još više ostrve.
• Neki svoj afekt podižu na pijedestal i provociraju izjavama tipa – pičko jedna ni da se svađaš ne umeš.

Zapravo čine sve kako bi me uvukli u svoju dramu. Ono što ne razumeju ili ne žele da razumeju je da time ništa ne dobijaju. Naprotiv, samo gube. Da me time samo još više guraju od sebe.

Za druge ne znam ali insistiranje na svađama je za mene savršen način da se jeftino proda bliskost.

Razmislite o tome.

Ostavite komentar