Život će promeniti sve

56

Sestra je zvala i znala sam da će pre ili kasnije krenuti u priču o seriji. Ona tv skoro i ne gleda, mahom zbog manjka vremena. No, s vremena na vreme ponešto isprati. Tako se zaljubila u seriju Jutro će promeniti sve. Skoro je nisam čula da o nečemu tako pasionirano priča.

Prepričavala mi je finale i svoje utiske. Kako se zapravo sve jako logično završilo. I onda analizirajući lik po lik i kaže mi – Anđela ode na Island, zbog te frke oko posla i doda – to ti je jasno, to si ti isto prošla.

I tu mi klikne. Da, to sam prošla. Baš tu priču. Međutim, potisnula sam je. Zaboravila, zakopala, precrtala. Ona je otišla u beli svet, ja sam ostala. Ostala i otpisala i studije i magistraturu. Digla ruke. Batalila.

Sve je išlo super, najbolje preporuke, briljantan rad, ali svejedno sam uz milozvučne reči, al’ srpski, odjebana. Nama stvarno treba ljudi vašeg profila, pišite radove, u nekom trenutku će se sigurno otvoriti mogućnost da vas primimo, s kezom oko glave je cvrkutao direktor.

Da da, ali mi profil ipak nije bio adekvatan. Par nedelja kasnije primili su drugu. Čak i nije magistrirala. Njen je profil bio bolji. Njene su preporuke bile one prave. Nju je čekao moj posao, moje mesto.

Kolega me je tada, pun sebe, pred auditorijumom k’o zadnju glupaču okrpio – koja si ti naivna lujka, pa da bi tamo prišla moraš da imaš debelu vezu ili da budeš član. Alo stigla demokratija. Učlaniš se u demokratsku stranku, malo budeš aktivna, i onda neće moći da te odbiju. Rekao je to tako ubeđeno kao da je nešto što se sasvim podrazumeva, kao nešto što je ispravna mera stvari.

Možda, za mnoge, ali ne i moja.

Ničija nisam bila nikada, niti ću. Samo svoja. Uvek. Potpisujem samo svoje reči i dela. Ne igram ničije igre. I jebe mi se za to šta je fensi a šta nazadno. Briga me i za opoziciju i poziciju, one i ove. Samo svoja. A drugi po volji da biraju i šta i koga. U šta veruju i zašto. Kome veruju i zašto.

Naravno i očekivano, bolest se vratila u punom zamahu. Ponovo na ivici snage i očajna. Više nije bilo ničeg za šta sam se mogla uhvatiti. Kad čoveku ukineš nadu on pukne. Opet sam visila između svetova. Samo kad neke patose prođete i kad ih preživite naučite da kad se padne onda se i ustane. Nema beskrajnog valjanja u samosažaljenju i čekanja da neko drugi smisli šta i kako, da neko drugi donese spas.

Tu sam lekciju prošla baš s bolešću i naučila da alternative nema. Ide se samo napred. Skontala sam takođe da su sve te nepravde, sva sranja i gluposti vrsta iskušavanja. Da nas sudbina ispita ili čovek sam sebe. Da saznamo od kog smo materijala. I gde nam je stvarno mesto.

Padneš, zaboli jako al’ ustaneš, streseš prašinu i na noge lagane.

Ali sam jedno znala – s karijerom za koju se školovah je završeno. Tamo me više nema i neće biti. Nije mi u genima ni da molim, ni da bilo kome guzicu ližem. (S uverenjem ili bez njega.) Nisam imala želudac za neke montirane procese i predstave. Digla sam sidro jer u mojoj naravi nisu truli kompromisi. Sem toga, znala sam da bi mi dušu izjeli. To rade oni čija je drugačijeg kalibra. Oni što im srce k’o kalkulator radi. Moje je slabo da izdrži da se kunem u ikoga, sem u sebe.

I tako, deder ponovo da gradim karijeru. Novu. A ta je bila – da živim i preživim, dok drugi na meni profitira. Ali to je domet naše ideje demokratije. Ono za što smo mislili da znači – pobeći od kandži komunizma.

Kakvu smo trulu, jeftinu bajku progutali. Istina željno čekane demokratije i slobode svela se na – dal’ te jašu ili jašeš.

Super za one s bičem. Al’ se tu profitiralo i kajmaka skinulo. Za većinu – ups, a čujte, šta da se radi, naivnost se plaća. Pa niko vam zapadnu demokratiju obećao nije.

A to što su me jahali, e tek je to bila škola života. I mnogo jača od sve formalne. Tu šta sam naučila, to cenu nema. Samo je cena rada bila minimalac. To je bilo takvo šamaranje činjenicama kakvi su ljudi i kakva sam ja sama. Takvo da mi nikada više na pamet ne padnu iluzije i samozavaravanje o bilo čemu.

Tada sam zapravo shvatila da nije svako rođen da gazi, da nije svako rođen da krade i otima. Da nije svako rođen da laže i manipuliše do mere da sebe u te laži ubedi. Neko tu vrstu nazovi snalažljivosti i sposobnosti ne može da preživi. Neko tu vrstu moći i veličine ne može na svojim plećima da nosi.

Videla sam dovoljno da znam da za rabote koje sigurica i laganini donose novac nemam ni želju, ni želudac. S takvim izborima ne umem da živim.

Sad sam tu gde jesam. Pišem. Pa šta god mi to donelo. Ali jedno već jeste. Ljubav. Ja istinski volim to što radim. Pisanje je možda i jedina stvar koju nikada nisam dovodila u pitanje. U šta nikada nisam sumnjala. Koja mi donosi mir i radost. Koja izvlači najbolje iz mene. Tu činjenicu ne pocrtava i ne precrtava novac.

Iako kažu drugačije, nije lova mera stvari. Istinsko zadovoljstvo sobom jeste.

I svaki put i sva iskušenja da čovek dođe do toga šta zaista voli i šta ga stvarno ispunjava je pravi put. Ma koliko surov bio.

Ostavite komentar