Život piše (čudne) romane

71

Kažu da život piše romane. Rečenica koju skoro uvek pomenemo u kontekstu nekih, u krajnjem skoru, lepih i zanimljivih dešavanja. Posle mnogo prepreka i muka ljudi se napokon sretnu. Ili, posle gomile peripetija i čudnovatih situacija i dešavanja razreši se veliki problem.

Nju sam upoznala u frizerskom salonu. Delovala je kao fina, kulturna žena. Odavala je utisak osobe koja je pomalo rezervisana i na neki netipičan način obuzeta sobom. Nije to bilo otvoreno hvalisanje ili potreba za dominacijom ali bilo je u njoj crte samodovoljnosti.

Pričala je o svojoj ćerki. U superlativima. Kako je dobar đak, kako je mirna i poslušna. Kako je ponosna na njena postignuća. Ono što mi se nije dopalo bila je opaska na račun druženje s drugom decom. Bila je previše isključiva, previše izričita da niko nije dovoljno dobro društvo za njenu jedinicu.

Kako je izašla iz salona frizerka je krenula u priču. Tako saznadoh da su ona i muž klinku dobili kasno. Bilo je tu problema i lečenja a sreći nije bilo kraja kada se mala rodila. Međutim, ostatak pripovedanja nije imao lep ton. Okarakterisala ju je kao osobu koja je opsednuta svojim detetom i kao nekog ko je drži pod staklenim zvonom i potpunom kontrolom. Druženja s vršnjacima nema jer su oni zaključilili da bi loše uticali na nju. Ceo devojčicin svet se vrti oko roditelja. Oni je izvode u šetnje, oni joj osmišljavaju slobodno vreme. Sve to s potpunim ubeđenjem da je na taj način štite od groznog sveta u kom živimo. S uverenjem da je to pravi način iskazivanja njihove ljubavi i brige.

Ne čekajući moju reakciju frizerka je rezignirano rekla da je sve to čista budalaština, da prave od nje nespobnog i asocijativnog debila. Da će im se to pre ili kasnije obiti o glavu. Da tolika kontrola nikako ne može izaći na dobro. Da će klinka za godinu-dve ući u pubertet i da je velika šansa da cela ta priča o ljubavi dobije neželjeni obrt.

Bila je to mala epizoda od pre 7-8 godina. Nisam se nastavaljala mnogo na priču jer nisam poznavala aktere. Načelno sam se složila da svaka preterana kontrola pre ili kasnije dovede ili do eskalacije bunta ili se deca svedu na nesamostalne i nesigurne pojedince nezainteresovane za život. Mislim da sam tada želela da priča bude samo prenaglašeno negativno viđenje frizerke, ali mi je instinkt govorio da bi rečeno lako moglo biti istina.

Nju sam kasnije s vremena na vreme viđala. Nije mi se dopalo to što je bivala sve deblja i deblja i delovala nekako poluzapušteno. Ali o tome kakav je čovek i majka ipak nisam pouzdano znala ništa.

Juče sam posle dugo vremena prošla pored njihove kuće i ostala potpuno šokirana. Dve umrlice. Njena i muževljeva. Umrli su u razmaku od šest meseci. On u 59 a ona 56 godini.

Klinka je ostala bez oba roditelja a tek što je punoletna. Palo mi je na pamet da ako je i deo priče koju sam čula istinit to dete danas živi agoniju. Izgubljena i potpuno sama.

Ljudi često olako zanemaruju činjenicu da je najvažnija dužnost roditelja da dete pripreme za realan život. Da ga nauče da samostalno funkcioniše i na najbolji način isprati svoje potencijale.

Ljubav poistovećena sa strahom i preteranom brigom nikada nije pravi put.

Da, život piše romane. Ali neki od njih ispadnu žestoke tragedije. Ili je možda sve to čudna igra sudbine. Možda joj je tim surovim činom data prilika i sloboda da živi svoj život. Kažu da Bog ništa ne radi slučajno, da i nezamislivo teške situacije imaju poruku za nas.

Nadam se da će ona svoju razumeti.

Ostavite komentar