O čemu vi ćutite?

angel-1402794_960_720

Pre nekoliko meseci napravila sam anketu na FB i pitala ljude o čemu bi radije da pišem. O neobaveznim i otvorenim vezama ili o ljubomori. Većina je izabrala prvu opciju. Solidan broj ljudi se izjasnio za nju ali je generalno bilo dosta reakcija na post.

Ispoštovala sam želju većine i serijal tekstova o neobaveznim vezama je osvanuo. Potrudila sam se da fenomen temeljno i objektivno osvetlim iz svih uglova.

Pretpostavila sam da tekstovi neće imati mnogo lajkova, kao što to obično biva kada su teme osetljive. A onda mi je sinulo – da ja usput sprovedem i jedan mali socijalni eksperiment.

Odlučila sam se tako da kratke najave tekstova budu u neodređenim tonovima. Dakle, da moj stav ne bude na prvu loptu jasan, osim u završnom tekstu.

Epilog. Pet neutralno najavljenih tekstova imali su ukupno manje lajkova od zadnjeg u kom je moj stav bio vrlo očit i u skladu s opštom klimom.

Ono na što sam ovim pisanjem htela da ukažem je način na koji mi funkcionišemo kada su škaktljive teme u pitanju.  A na našim prostorima one su svedene na svere seksualnog ponašanja i psihološkog zdravlja. To su dominantni tabui.

  • To su teme koje su poligoni najvećeg licemerja i laži.
  • To su teme o kojima se ljudi najviše zavaravaju.
  • To su svere života gde je nesklad između realnog stanja stvari i proklamovanih društvenih normi najveći.
  • To su oblasti života gde više nego igde drugde važe dvostruki aršini.  

.

Ljudi su otuda skloni tome da se slože s onim što je opšteprihvaćeno, da pljuju ono što cene kao loše ali najčešće da ćute. Takođe, masovno je zaklanjane ili iza kulisa vrline ili nezainteresovanosti. Ali ne zato što su svi loši ili što im je sve ravno, već što je to teren na kom se lako pada a teško ustaje.

U tom smislu ćutanje samo po sebi uopšte nije loša stvar. Štaviše, sasvim je logično i normalno ponašanje koje je prilagođeno mestu i vremenu u kome živimo. Najsigurnije je ne izjašnjavati se. Da se ne lažemo, nije naivan problem naći se na meti onih plitke pameti a brzog jezika u vremenu terora društevnih mreža.

Nije ćutanje problem. Problem su:

  • zli jezici,
  • lažni puritanci,
  • ogočeni propovednici morala,
  • podsmeh profi jebača oba pola,
  • moralisanje i šacimetar etiketiranje onih koji su sa vrlinom na VI.

Ogavno je veličati sopstvenu moralnost dok je realno nema ni u tragovima. Degutantno je ničim prozvano se utrkivati u javnom deljenju packi drugima dok se u četiri zida žive truli kompromisi. Grozno je svoj čemer i razočaranje životom i ljubavlju plasirati kao meru ispravnosti.

Problem su ljudi koji lažu i sebe i druge o tome ko su i gde su kad su ljubav i seks u pitanju.

Problem su ljudi koji jedno rade a drugo prodaju kao istinu.

Znate, uopšte nije nužno izneti svoj stav o bilo čemu. Nije nužno deklarisati se na bilo koji način. Ali je prilično nužno konsultovati mozak pre nego što se brzopleto zine o tuđoj podobnosti.

Sigurnije je ćutati ali je vrlo poželjno trezveno i racionalno razmisljati o osetljivim temama. Zlu ne trebalo.

A ja, u to verovatno ne sumnjate, ću i dalje da pišem o onome o čemu se radije ćuti. Onako kako to zaista vidim i doživljavam. Bez dodvoravanja ikome i promocije ikoga. Pa kako god to bilo tumačeno.

Ostavite komentar