Šta sve može da se zaboravi u busu

Problem današnjice je u tome što je većini, i u svakoj prigodi, najlakše da svali odgovornost na druge. Da nekog okrivi. To se čini kao najbitnija stvar. Oprati krivicu sa sebe je imperativ.
vw-1308501_960_720

Poznato je da spadam u komunikativne osobe i da mi nije problem da uspostavim konverzaciju i sa potpuno nepoznatim ljudima. Tako se pre neki dan izrazgovarah s vozačem GSB.

Iskreno, ne sećam se tačno kako smo počeli komunikaciju ali kako je vožnja potrajala izdivanismo se mi samo tako. E pa jedna epizoda koju mi je ispričao ostavila me je poprilično iznanađenom. ( A mene baš i nije lako iznenaditi.)

Priča ide ovako. Pun autobus, on prati dešavanja onoliko koliko je to nužno u smislu da svi normalno iz njega izađu i uđu. Prioritet mu je naravno sama vožnja i dešavanja u saobraćaju. Međutim, u nekom trenutku skonta da je neka frka.

Ispostavi se da je mlađa žena, zaneta drndanjem po telefonu, izašla iz busa i zaboravila – DETE. Klinac od 3-4 godine počeo da plače. Starija žena se tu našla da ga teši …

Epilog, brižna mama je brzo skontala “previd”, taksijem sustigla bus i pokupila svoje čedo. Usput se izdrala na vozača i nazvala ga – džukelom.

To su ti ljudi, ona je zaboravila sopstveno dete a ja sam ispao džukela, rezignirano je na kraju zaključio i dodao – znaš ja sam dužan da savršeno pažljivo vozim ali da opet ne idem previše sporo jer se svima žuri. Da vodim računa o svemu što se dešava u saobraćaju ali da u isto vreme pomno ispratim i sva zbivanja u busu. Čak i ona koje realno ne mogu da vidim.

JA treba da budem svemogući Superimen a njoj je teško da zapamti da ima dete.

Problem današnjice je u tome što je većini, i u svakoj prigodi, najlakše da svali odgovornost na druge. Da nekog okrivi. To se čini kao najbitnija stvar. Oprati krivicu sa sebe je imperativ.

Sopstvena greška – nipošto i nikada. Sopstvena manjkavost, propust, a tek mana – bože sačuvaj, ko na takvo svetogrđe sme i da pomisli. 

Međutim, baš zato što su uvek drugi krivi i odgovorni, što su uvek drugi problem, i nema pozitivnih pomaka u životu. I baš zato on mnogima prođe u kuknjavi i žalopojkama.

Uspešni ljudi preuzmu odgovornost za svoje promašaje i propuste i nauče lekcije iz nje. Oni drugi se bave pljuvanjem ili ogorčenim primedbama na sve i svakoga.

I čekaju da ih sreća spiči u glavu i spase nikakvog života koji su im eto ti grozni drugi priredili.  

Čekaju, al’ ne dočekaju.

Ostavite komentar